- Pozorište poezije -

Predstave

 

Oto Tolnai: Kišinjevska ruža- Pozorište poezije -



Igraju:
Andrea Erdelj, Marta Bereš,
Imre-Elek Mikeš, Gabor Mesaroš, Akoš Buza, Arpad Mesaroš
 
Muzika: Silard Mezei
Saradnici: Atila Uri, Silvija Uri-Sič, Goran Evetović, Daniela Mamužić
Asistent reditelja: Robert Lenard


Reditelj: Andraš Urban

 

______________________

Produkcioni partner: Udruženje "MASZK" - Segedin

Donatori: Fond "Szülőföld", "NKA"
______________________

Vreme: 80 min bez pauze
______________________

„Veoma uspešan eksperiment sa veoma osetljvim sadržajem, visoke i vrlo moderne, poetske igre neobičnog – lično-angažovanmog nadrealizma Ota Tolnaija, u tumačenju  Andraša Urbana i u izvodjenju vrlo aktivnih i svežih glumaca Kostolanji Deže Pozorišta iz Subotice, na Madjarskom jeziku.”(Goran Cvetković, Radio Beograd 2)

„...„Kišinjevska ruža“ je predstava sjajne likovnosti i hipnotičke estetizacije, jedno psihodelično, vijugavo, snoviđenjsko traganje za posebnom scenskom stvarnošću, traganje u kome se, između ostalog, dolazi do sasvim posebne, razigrane poezije teatra.” (Ana Tasić, Politika)

Mislim – Andraš Urban je uradio ono najbolje što se mora uraditi, kad se na scenu postavlja pisana poezija – napravio je SVOJU SCENSKU POEZIJU, kao odgovor na izazove iz stihova!... I – naravno, bilo je ODLIČNO!..Maštovito, inteligentno, neobično i sasvim POETIČNO! Glumci pozorišta Kostolanjni Deže, bili su, kao i obično, autentični i sasvim lični, u tumačenju sopstvenog vidjenja poezije Ota Tolnaija. Evo još jednom nihovih imena – Marta Bereš, Akoš Buza, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš i Mikeš Imre Elek. Svi su oni i kao tim i kao pojedinci, prikazali maštovitu igru sklapanja neuhvatljivih slika eterične poezije – od same reči, citirane na sceni u konkretzizaciji likova i zadataka u scenskoj radnji, preko neobičnih mizanscenskih akcija, do animacije obkjekata i igre sopstvenim telesnim izrazom, primenjenim vizuelizaciji sna o postojanjui i sna o identitetu. Ova iskrena razmatranja dubokih motiva, nežno su postavljena na scenu i ponudjena publici, skromno i nekako, skrušeno – u službi samoj POEZIJI, na svaki način. Veoma uspešan eksperiment sa veoma osetljvim sadržajem, visoke i vrlo moderne, poetske igre neobičnog – lično-angažovanmog nadrealizma Ota Tolnaija, u tumačenju  Andraša Urbana i u izvodjenju vrlo aktivnih i svežih glumaca Kostolanji Deže Pozorištra iz Subotice, na Madjarskom jeziku. Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2
Na osnovu poeme Ota Tolnaija, Urban kreira estetizantan i autentičan scenski tekst, strukturalno podeljen na 11 liričnih slika koje se smenjuju emanirajući različita stanja ljudske svesti i sećanje na prošlost, mladost te možda i mutna, oprezna iščekivanja od budućnosti. Nasuprot izvesnoj oniričnosti prosedea, mogućnostima dešifrovanja pesnikove imaginacije i oneobičenom lajtmotivu dečaka od cikorije, glumačka postignuća temelje se na posvećenom i preciznom pristupu što upotpunjuje ovo uzbudljivo, poetsko/scensko preispitivanje temeljnjih, nekada i nama samima do kraja nepoznatih pitanja i slojeva ljudske egzistencije.
Ksenija Radulović Izveštaj o selekciji nacionalne drame i pozorišta 56. Sterijinog pozorja
----------------------------------------- 
Festivali:
20. THEALTER - 16. jun 2010. (Segedin)
JÓZSEFVÁROSI Napok - 10. septembar 2010. (Budimpešta)
5. Festival "DESZKA" - 12. februar 2011. (Debrecin)
61. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine - 12. april 2011. (Zrenjanin)
56. Sterijino pozorje  - 30. maj 2011. (Novi Sad)
XXIII. Festival mađarskih pozorišta u Kišvardi - 22. jun 2011. (Kišvarda)
----------------------------------------- 
Nagrade:
Nagrada za najbolju muziku (Silard Mezei) - 61. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin)
Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje (Arpad Mesaroš) - 56. Sterijino pozorje

Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku (Silard Mezei) - 56. Sterijino pozorje

Specijalna Sterijina nagrada za ukupan autorski projekat (Andraš Urban) - 56. Sterijino pozorje

Nagrada iz Fonda "Dara Čalenić" za najbolju mladu glumicu (Andrea Erdelj) - 56. Sterijino pozorje
Nagrada Ministarstva nacionalnih resursa - XXIII. Festival mađarskih pozorišta u Kišvardi
Nagrada za glumačko ostvarenje (Arpad Mesaroš) - XXIII. Festival mađarskih pozorišta u Kišvardi
-----------------------------------------  
Ruža iz Kišinjeva je pozorišna poema koju sam autor naziva junački ep. Nije reč, dakle, o dramskom, nego o pozorišnom tekstu, o jednom beskrajnom monologu. Tekst ima mnoštvo lokalnih značenja, ali to je zapravo životna sredina svih nas, stoga je i toliko zanimljiv subotičkoj publici. Ruža iz Kišinjeva jeste savremena predstava postdramskog teatra, sa specifičnom scenskom pričom, a istovremeno s klasičnom komunikacijom, što se sve zajedno preliva u jedan bačko-vojvođansko-subotički estetikum. (...) To nije literarno pozorište. Ako i govorimo o pesmi, nije reč o recitovanju. Predstava govori o par excellence današnjem teatru, a pesma se u njoj pojavljuje kao akt, kao samostalna stvarnost. Mislim da je to taj odnos koji nas približava Tolnaiju i čitanju, ili prema onoj vrsti estetičkih doživljaja koji naše živote mogu da učine smislenijim, dubljim, vrednijim. Kulturna javnost je ove godine zabeležila 70. godišnjicu rođenja pesnika Ota Tolnaija. Ali ova predstava nije nikakav spomenik Otu Tolnaiju, niti je nekakav hommage Tolnaiju, nego jedna predstava rađena u posve zdravim odnosima i koja je nastala iz susreta s Otom Tolnaijem i njegovim delom. (...) Kao u predstavama Urbi et orbi, Turbo paradizo, Plaža, glumci su dobili zadatak da improvizuju, da se sami formiraju na sceni, a u jarmu pesme. Imao sam želju da dostignemo specifičnu vrstu vizuelnosti. To jeste sukob između teksta i onoga što se dešava, ali taj sukob je provokativan za mene kao umetnika, pitanje kako uopšte ispričati priču. (...)
Andraš URBAN

Urban je nemilosrdan sa svojim glumcima, baca im pod noge Kišinjevsku ružu da bi je „preturili preko glave” (Pozorište „Deže Kostolanji” se „pretura”, prevladava kartonske korice Tolnaijevog leksikona.) Ali, on je nemilosrdan i s gledaocima, jer ih isključuje iz tolnaijevskog sveta, i uprkos navođenja njegovih poznatih, uvreženih motiva (ružičasti flamingo, čipkane krpice ili šuštavi indigo), stvara jedan od Tolnaija toliko otuđen svet, u kojem blago treperenje trinaest plastičnih flaminga na površini od bezbroj ogledala sazdanog jezera – više i nije ništa drugo, nego ukrućena, vrednosti i značenja lišena metafora.
Oršolja BENČIK, Irodalmi jelen

Kaleidoskop materijalizovane poezije
U vreme kad je autentičnost na granici ekscesa, stvaralački entuzijazam daleko ispod oportunizma ponavljanja istog, plivati uzvodno ravno je podvigu. Srećom, srž umetnosti i jeste to što ona glavu voli da promalja čak i po cenu da bude odrubljena. „Svet je dospeo u ruke ljudi“, stihom bi to jezgrovito rekao Oto Tolnai, dok njegova apokrifna ispovest Kišinjevska ruža za junaka personifikuje „blesavog dečaka“ koji u svetu demokratskih promena, sjaja i bede, ljubavnih i kafanskih jada, priziva gusarske misije u odbranu slave i digniteta jedne druge realnosti – nežne, asocijativne, mitologizovane i nadasve lepe u svojoj iracionalnosti, mističnosti intimnog, ličnog iskustva. Još jedan enfant terrible, reditelj Andraš Urban, hrabro se pridružuje Tolnaiju i u Pozorištu „Deže Kostolanji“ u Subotici, svakom novom premijerom stoji na sve jačim barikadama sveta sa smislom, sveta sa osećanjima i lepotom (koja će ga spasiti). Nadahnuće, kao centralna figura opstanka!
Za Kišinjevsku ružu reći da je apokrifna ispovest bio bi oksimoron da njen autor nije poeta spreman da harfu zameni radijatorom, sindikalnu kafanu za bečku akademiju, Jerihonsku ružu za Kišinjevsku, njen pupoljak za uveli pustinjski cvet, da stvaranje podredi intimnosti, slobodnoj asocijativnosti, magičnosti, baš kao što je i reditelj istoimene predstave spreman da ga u nestalnom koordinatnom sistemu pesme, ukorak prati i napušta. Rezultat je sličan poeziji, samo fizički materijalizovan – apstrakcija, apsolutno jedinstvo forme i sadržaja, tlo bez granica, bez rampe, ali i bez zaštitne ograde.
Scena potpuno očišćena od konvencija deluje kao poligon za boljševički dnevnik bluza Tolnaija i pozorišni opus dei Urbana.
Igor BURIĆ, Dnevnik


(...) Kišinjevska ruža je predstava sjajne likovnosti i hipnotičke estetizacije, jedno psihodelično, vijugavo, snoviđenjsko traganje za posebnom scenskom stvarnošću, traganje u kome se, između ostalog, dolazi do sasvim posebne, razigrane poezije teatra. Scena je na početku asketski svedena, ali će je glumci, tokom predstave, ceremonijalno puniti metaforički potentnim, značenjski podsticajnim, ponekad i bizarnim rekvizitima – od metalnih kreveta, preko ogledala, escajga, krpenih zebri i flamingosa do laptopa. Glumci Marta Bereš, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Akoš Buza i Imre Elek Mikeš, u određenim scenama solo, drugi put horski, a uvek potpuno predano i sasvim uverljivo, verbalno i fizički, izražavaju Tolnaijevu poeziju, scenski iščitanu kroz  bujnu i opojnu imaginaciju Andraša Urbana. Scena Kišinjevske ruže je neka vrsta igrališta, područje imaginacije, iracionalnog, fantazmagoričnog, prostor nemirne i uporne potrage za smislom sveta i pozorišta. Akteri se  vezuju koncima kao da su marionete, igraju se glinom, jo-joom, pejntbolom. U jednoj sceni čujemo samo glasove u mraku, živih glumaca nema, što implicitno problematizuje pojam neposrednog prisustva glumca na pozornici, putem proizvodnje drame njegovog odsustva. U drugoj sceni se sa visine prosipa so, u nekoliko nizova, na činele, što stvara impresivan, moćan vizuelan efekat, a istovremeno se tako stvara i poezija teatra bez glumaca i bez reči. Ove scene su nas podsetile na čuvenu predstavu Štifterove stvari Hajnera Gebelsa koja je  izgrađena na premisi odsustva, izgona glumca. U devetom delu Kišinjevske ruže, iz jedne kese se, sasvim neočekivano, izvlači belo platno na koje se projektuje film o životu puževa golaća koji postaju metafora sveta, označavaju tajne života. (...) Ovo je pozorište koje ne preslikava pojavnu stvarnost, već se upušta u hrabro traganje za metafizičkim, skrivenim, mističnim značenjima života, ispod njegove površine, s one strane realnosti.
Ana TASIĆ, Politika

Bajkoviti igrokaz? Drama bez drame? Alegorija čovečanstva? Nebeska scenska igra? Parodija ili stvarnost? (...) Taj svet se pred nama otvara, bez sumnje, zahvaljujući izuzetno visokom stepenu poznavanja i umeća primene pozorišnog instrumentarija i jezika. Način na koji reditelj Andraš Urban barata predmetima, svetlom, pozicioniranjem glumaca, koreografijom tonaliteta kojim se glumci oglašavaju, pretpostavlja jedan izuzetan odnos među njima. Kao da je sve najjednostavije moguće, kao da se sve podrazumeva, kao da je na delu jedna regularna koreografija i kao da su u njoj svi elementi – glumac, rekviziti, svetlo, ton – na svom mestu. I sve se to odvija na distanci, otuđeno od stvarnosti, ništa nije ono što naizgled jeste ili kako nam se čini da zvuči, i možda je u tome i nevolja. (...)
Ištvan UGRAI, Barka

(...) Poneke scene podsećaju na performans: to je slučaj s devojkom koja oponaša plivanje, u ležećem položaju razmazuje svojim telom boju po foliji, ili ona scena obedovanja u kojoj mastilo kašikom dospeva na materiju koja štiti lice, tako da istovremeno može da znači i ishranu tela, ali i pravljenje maske. Ipak, u osnovi vidimo kostimiranu prezentaciju s govorničkim pilputom, projektorom, ogledalima, u osvetljenju koje pedantno razdvaja boje; između svakog poglavlja scena se prazni ili tone u mrak, neko čak i objavljuje koje je po broju poglavlje na redu. Istovremeno, napete konture se narušavaju naizgled neprikladnim elementima: flamingo, zebra, gvozdeni krevet, momak s plaže u havajkama, elementi performansa i nedostatak konteksta unutar pojedinih poglavlja. (...) I ja sam nekako tako zamišljala: ako bi se avangarda jednom otelotvorila, ona bi se pojavila u liku jednog gospodina odmerenih crta u elegantnom odelu, bez košulje i bosih nogu. Posebna je radost što se taj lik ovaj put pojavio na daskama.
Fružina KOVAČ, KULTer.hu