Predstavu SAM DJAVO već sam gledao na nedavnoj premijeri i pisao sam o njoj, kao o nezavsnoj, pojedinačnoj predstavi koja me je i tako opčinila, pre svega ISKRENOŠĆU pristupa i jezgrovitim duhom protesta i pobune protiv stereotipa i protiv uskogrudosti malogradjanskog poimanja sveta. Razmišljajući o temama o kojima se u ovom komadu radi – o vrstama nacionalističke samoljubivosti, pre svega – došao sam do zaključka da pozorište može i mora da menja svet, menajući sebe. Hoću da kažem da sada, gledajući ovu predstavu ponovo, ali u kontekstu Festivala DESIRE… koji sam video, a znajući i prvi deo ove trilogije, koji je prikazan prekjuče i u kome se govori o samoj Subotici – imam dodatnih zapažanja i o samom scenskom materijalu koji je tu izložen, kao što imam i dodatnih razmišljanja o bitnim elementima pozorišta – da ne kažem o SUŠTINSKIM odrednicama i smislu i cilju pozorišta danas.
Juče sam u jednom kolegijalnom razgovoru, priznao da sam, kao mlad čovek umnogome MRZEO pozorište!… Na tu jeretičku misao moj kolega se prilično trgao, toliko da nije imao šta da kaže jednom već iskusnom kritičaru i pozorištniku kao ja, koji je počeo tako što je MRZEO pozorište! Dužan sam – u kontekstu Urbanove TRILOGIJE O LICEMERJU objasnim te svoje rane jade. Mrzeo sam baš to licemerje i malogradjanski duh sitnog realizma sa kojim sam se često sretao u pozorištu – koliko mi je ono bilo dostupn uopšte – živeo sam uglavnom na periferiji Beograda i nije bilo lako ići na predstave lošim prevozom u tim godinama nesigurnih ulica, kasnih večernjih sati. I znam da sam pri svakom novom suretu sa pozorištem tražio ZRNO ISTINE I ISKRENOSTI u predstavi, u glumi, u dekoru… A nekao se sve završavalo na nekoj prećutnoj prevari – ili se iskrivi glumčev nalepljeni brk, ili se rastopi naglašena šminka, ili perika stoji nakaradno, ili se recitatvni ton u izgovaranju dramskog teksta odbija grubo o iskustvo dečaka, inače zadubljenog u Idiota Dostojevskog, paralelno sa Remarkovim junacim, Dr. Ravikom i ostalima iz NA ZAPADU NIŠTA NOVO, TRIJUMFALNE KAPIJE i NEBO NE ZNA ZA MILJENIKE, gde je sve vrvelo od tragičnih neposrednosti propalog idejnog sklopa o veličini nacije i snazi čovekove ličnosti – izmedju ostalog. Zato su mi bili jadni i smešni krzavi kostimi i odrani dekori, a još više kukavne fabulice koje sam pratio u prilično proredjenim posetama pozorištu.
Slučajno znam da je Urban Andraš u jednom momentu – kao još vrlo mlad stvaralac, a već uveliko poznat i uspešan na alternativnom, vrlo značajnom, pozorišpnom nebu Vojvodine i šire, ali i u etabliranom pozorištu – gledao sam jednog njegovog Vojceka u beogradskom SKC-u, na jednom BITEF-u… Dakle on je u jednom momentu OSTAVIO SVE! Njegov teatr AJOWA PROJEKT preselio se u Budipeštu – njegovi mladi saradnici nisu hteli da ratuju protiv komšija – a on se zatvorio u kuću i zaćutao!… Verujem da je u tom ćutanju dugo proveravao šta i kako dalje – u pozorištu, u životu, u svetu – ima li mesta i prostora slobode za stavranje POZORIŠTA… i KAKVOG pozorišta?… Izašao je iz tog preispitivanja i NIKAD više nije napravio LŽANU PREDSTAVU!… I kad je radio u svom, sada već ustoličenom KOSTOLANJI DEŽE pozorištu i kad je rado u repertoarskim pozorišptima kao gost – uvek je to bila POZTRAGA ZA DUBLJOM ISTINOM i, pogotovo – za ISKRENOŠĆU!
Bolne su to činjenice koje je Andraš Urban otkrivao u svojim razmatranjima života oko sebe – pričao je s gnušanjem o ratnohuškačkim temama, o čoveku izgubljenom u svetu laži i prevare – sve je to bilo bezobrazno sveže i opasno iskreno! Glumci koji su radili sa njim i sami su morali da se udube u gorka i surova preispitivanja – morali su i sami da preokrenu sopstvena iskustva i stave na proveru svoje zablude… Naravno – neki nisu izdržali taj teatar iskrene surovosti – ali oni kojiu su tu – svesni su svojih stavova i duboko uvereni u poštenje umetničkog, idejnog i psihološkog polaza i cilja svog scenskog rada. Tako je i u ovoj predstavi taj SAM DJAVO i progovrio iz autora i učesnika – sam djavo skrivanih iskustava, koja se inače guraju pod tepih – lepog vaspitanja, društvenih obzira i prinudne tolerancije… A zapravo – stvara se duboka i bolesna situacija neizlečive FRUSTRACIJE! Ako pozorište treba nešto da raskrinka, to je svakako LICEMERJE – pozorište to MOŽE i MORA… Predstava SAM DJAVO govori o tajnim iskustvima Vojvodjanskih Madjara u susretu sa Madjarskim Madjarima, a sve na palnu istorijskih iskustava. Nisu daleko iza nas vremena kad se u Budimpeštu išlo na besan provod za minimum novca – pa smo mi iz tadašnje Jugoslavije – Madjari kao i ostali narodi – sami sebi izgledali kao moćna elita – opremljeni desetinama dolara mogli smo da pijemo najbolja vina i jedemo u najskupljim restoranima, ostacima mmoćnog Ka und Ka Univerzuma, najbolja jela bogate kuhinje i da se podsmevamo oljuštenim, nekada moćnim fasadama tog derevnog grada moćnih kraljeva… Pa se onda dogodiuo naš rat, a Madjarska je dospela do Evropske Unije!… A gde smo mi?…Ali i u ona vremena tvrdog i mekog socijalizma u našim zemljama – Madjarski Madjari su – zna se, gledali svakojako na Vojvodjanske Madjare. Podsmvali su se jezičkim nesavršenostima i nekoj vrsti podjarmljenosti centralnoj vlasti Titovog socijalizma…A to je bila MATICA i Vojvodjanski Madjari su osećali – zna se i to, da samo pred Madjarskim Madjarima mogu i moraju da se DOKAŽU! Ništa im nije značio uspeh u Jugoslaviji, a svaki mig iz matice zančio je korak bliže onoj pravoj evropskoj-Madjarskoj KULTURI… umetnosti… istoriji… etici… patriotiuzmu… rodoljublju… nacionalnom duhu…
Danas, kada Urban Andraš preispituje – ponovo i ponovo, iskustva tih medjumadjarskih odnosa, svašta se već i desilo sa tim odnosima, a svašta se i dešava. Madjarska država deli DRŽAVLJANSTVA i time uvodi Vojvodjanske Madjare u Evropsku Uniju, što nije zanemarljiva beneficija u današnje vreme. A opet – ostaje i još se i povećava onaj pogled s visine iz Madjarske na Vojvodinu… A želja za dokazivanjem kod matice – postaje vidljivija i sve više liči na kukavno moljakanje sa gubitkom dostojanstva… Sve to i mnogo drugih stvari prikazala je predstava SAM DJAVO na sceni Kostolanji Deže Pozorišta i to vrlo jakim sredstvima i jakim rečima duboke i gorke iskrenosti, do pobune, do uvrede, do reaskola, do surovog, konačnog obračuna. Sarkazam pokrenutih pojmova – pitanja državnog grba, pitanja elementarnog prezira sunarodnika preko granice, slike scenskih ubistava iz osvete, slike gadjenja nad oskidicom i razvijanja teme o prekograničnoj pomoći koja, kao samilost, izaziva stid i revolt istovremeno… Sve to bolno preispitivanje i kopanje po uglavnom, sakrivenim bolovima i frustracijama, deluje duboko promišljeno i iskreno – tolika iskrenost bi dobro došla mnogim narodima, naročito nama sa Balkana – da se dobro pogledamo u ogledalo i kažemo jasnmo i glasno – KO SMO I ŠTA SMO. Urban Andraš traži i nalazi forme poizorišnog izraza da prekopa po našim savestima i podseća na lokalne detalje istorije, koji ostaju trajno u matrici ponašanja, naročito u gradovima na granici. Te podatke koje mnogi u Subotici i drugim gradovima Vojvodine gde žive Madjari – te njihove muke, od kojih se patilo desetinama godina – sve to smo videli, a pogotovo su videli sami Madjari, sa obe strane granice i nadamo se da će im ova surova skaska pomoći da – ISKRENO, uspostave nove – ljudskije odnose i da manje pate, a više stavraju. Ozbiljna predstava, sa mnogo duhovitih obrta i pozorišnih caka – čaša žuči i čaša meda – valjda će se lakše popiti i svariti!? Čestitam i čekam treći deo trilogije, na kraju uspešnog Festivala DESIRE, CENTRAL STATION u Subotici.
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 
