Predstava nije na mađarskom jeziku. Prevod nismo obezbedili.
Koprodukcioni partneri: Mađarsko državno pozorište „Čiki Gergelj“ (Temišvar) i Pozorište „Kosztolányi Dezső“ (Subotica).
REDITELJ:
Andraš Urban
KOMPOZITOR:
Irena Popović
KOREOGRAF:
Aniko Kiš
KOSTIMOGRAF:
Marina Sremac
MASKE:
Daniela Mamužić
INSTRUKTOR PSIHODRAME:
Boris Telečki
DRAMATURG:
Kornelia Goli
IGRAJU:
Aniko Kiš
Emeše Nađabonji
Boris Kučov
Imre Elek Mikeš
Emilija Borbelj B.
Žolt Čata
Eniko Eder
Rita Lorinc
Emeše Šimo
Što se tiče etničkog identiteta kao osnovnog identiteta, kako god pokušavali da ga opišemo ili definišemo različitim, suštinskim obeležjima, na kraju dolazimo do zaključka da ga određujemo kao jezički identitet. To je takoreći jedina konkretnost. Ljude koji žive manjinski život istovremeno određuje sopstvena manjinska, koliko i većinska zajednica, a na kraju krajeva i takozvana matična država. Manjinski ljudi ne mogu da budu nešto drugo, s obzirom da ih iz svih pravaca neprekidno i prenaglašeno opterećuju tom činjenicom. Zbog različitosti i osećanja dužnosti neprestano su suočeni sa identitetom koji im određuje i većinski narod i sopstvena manjinska zajednica. Manjinski čovek ne može da bude nešto drugo. I na paradoksalan način upravo zbog toga postaje nešto drugo. On je u stvari metafora drugačijosti. Ne pripada ni tamo ni ovamo. Nema svoju domovinu. Ima, međutim, osećaj posebnog identiteta koji je teško opisati. Dok istovremeno svet posmatra sa kompleksom inferiornosti i superiornosti. Podređen je, a ipak s osećanjem nadmoći gleda na stvari. Hoće da bude prihvaćen, a da istovremeno ostane nešto drugo. Na isti način na koji predstavlja drugačiji etnički identitet želi da dozvoli sebi luksuz drugačijosti, isto kao i ljudi koji to mogu sebi da dozvole.
U suštini mnogo puta smo već prikazivali po čemu smo drugačiji, a po čemu slični i takoreći vam već blasfemično guramo pod nos sve što smatramo da je istina o vama, kao i o nama. Stereotipi, velike istine, kritike, nedostatak, poraz ili pobeda političke, tačnije društvene odgovornosti ovde i sada ne predstavljaju više od inspiracije, nisu važnije od teme o negiranju jednog govornog, etnički omeđenog jezik. Ukoliko se to ne razume na mađarskom jeziku, razumeće se na drugi način. Mađarski jezik ionako razumeju samo Mađari. Ne zanima me šta je ono što nam je zajedničko ili šta nas razlikuje. Na kraju krajeva svrha jezika nije da prenosi etničke sadržaje, mnogo više je način da se progovori o univerzalnim temama, da se izrazi sveobuhvatna ljudskost. Na kraju krajeva o tome se i radi u predstavi. O jednom ljudskom jeziku. O jednom ljudskom i pozorišnom govoru. Ovaj pozorišni događaj postoji i u predjezičkom i u postjezičkom stanju. I to je istinito kao estetika i poezija jezika. Ne želi rečima da pripoveda, niti da bude ispričan. Zašto?
Predstava nije na mađarskom jeziku. Prevod nismo obezbedili.
Kritike
Igor Burić: Nacionalni egzorcizam na putu do čovečnosti
"Predstava „Hangerijan“ deluje kao prepoznatljivo pozorišno zamešateljstvo sa autorskim pečatom Andraša Urbana. Pogotovo Andraša Urbana iz jedne faze njegovog rada kada je uglavnom radio predstave bez reči, sa jakim i nejasnim (apstraktnim) scenama snažnog vizuelnog i zvučnog fokusa..." Dalje
Znate šta kaže Drakula transilvanijskim Mađarima? U Rumuniji, naravno. Kaže im da su jadniji čak i od njega. Ovaj „izlizani“ vic u taze novoj predstavi Andraša Urbana, „Hangerijan“ (Mađar), koja je u nedelju otvorila evroregionalni festival “Test“ u Temišvaru, jedna je od retkih rečenica u predstavi. Koriste se samo reči. Reči i muzika Irene Popović.
Glumački ansambl, sastavljen od glumaca Pozorišta „Kostolanji Deže“ iz Subotice i pozorišta „Čiki Gergelj“ iz Temišvara, na sceni igra čist fizički teatar. Lik je kolektivan, odnosi se samo latentno uspostavljaju, u funkciji jedne scene, ne i celog dela, a fizički teatar još karakteriše izražen scenski pokret, živa i naoko opasna upotreba rekvizite, drugih tela, koja su često obnažena delimično ili potpuno.. .
Sve u svemu, predstava „Hangerijan“ deluje kao prepoznatljivo pozorišno zamešateljstvo sa autorskim pečatom Andraša Urbana. Pogotovo Andraša Urbana iz jedne faze njegovog rada kada je uglavnom radio predstave bez reči, sa jakim i nejasnim (apstraktnim) scenama snažnog vizuelnog i zvučnog fokusa.
Ujedinjujući dva pozorišta koja rade na mađarskom, negde na marginama mejnstrim scena u svojim matičnim državama, Urban se pozabavio ne samo mađarskim jezikom, identitetom Mađara u Rumuniji ili Srbiji, nego i mađarskim identitetom uopšte. Zahvaljujući jeziku kojim se uspostavlja direktna veza sa zajednicom, on jezik proteruje tako što stvari imenuje i na engleskom, srpskom, rumunskom. A u jednoj od prvih scena jezik se čupa iz usta, zakucava na dasku i kači oko vrata likovima koji klečući uvlače genitalije među noge i tako sugerišu da su postali bespolni (bez roda). Bez tih kvaliteta, deluju kao osuđeni na propast, što je jasna poruka o surovosti našeg sveta, veličini i značaju teme.
Svojevrsan nacionalni egzorcizam se nastavlja. I ostatak scena ima hermetičke karakteristike ritualnog koje ostavljaju snažan utisak na gledaoca i otvaraju široko polje asocijacija. Mađari u predstavi su predstavljeni od svoje predistorije pa do moderne političke stvarnosti u kojoj se podižu kojekakve žice ne samo protiv emigranata, nego i od pripadnika svog naroda van matice.
Urban mitove o rađanju nacije oživljava na neočekivan način. Poput Romula i Rema dojenih mlekom vučice, što je čest motiv i u rumunskom predanju, Mađari se rađaju i hrane ispod kobile. Na konju, vijajući jelena, kako glasi legenda o njihovom dolasku u Panoniju, postaju zemljoradnici, ratnici, vernici... Sasvim je moguće da scena u kojoj jednog izvođača sa crvenim fantomkama preko glave fizički maltretiraju svi ostali, predstavlja istorijsku epizodu komunističke vladavine.
Uz reč Mađar, reč krst je ta koja se spominje najčešće, a kulminacija ove povezanosti u jednom trenutku nadrasta mitološki okvir i postaje mitomanska: „Bog je Mađar!“, uzvikuje jedan izvođač.
Zapravo, u svakom trenutku narativna granica se uspostavlja i odmah ruši, u jednom oniričkom postupku koji od pozorišne predstave pravi muzičko-scenski performans. Bez obzira koliko teško ili neprijatno bilo pratiti pojedine scene (a ima tu svega, od scena seksa do scena nasilja), one su oblikovane na umetnički autentičan način, bezrezervno i beskompromisno orijentisan na proizvođenje uzbuđenja i isvojervsnog preispitivanja spram iskazanih stavova. Oni su apsolutno posvećeni čovečnosti, u ovom slučaju mađarskog predznaka, ali sa jasnom idejom da umesto reči Mađar stavite bilo koju drugu i odigrate istu ovu predstavu, reultat bi bio sličan, ako ne i isti.
Igor Burić
