Predstave

MALOGRADJANSKE OGRADE

Ekipa pozorišta Kostolanji Deže, na čelu sa neumornim direktorom i rediteljem Urbanom Andrašem – izgleda, radi bez prestanka. Ne samo što su tokom godine pripremili i odigrali više premijera nego mnoga velika državna pozorita u Srbiji, nego su organizovali i ovaj pažljivo smišljen i vodjen Festival – DESIRE CENTRAL STATION, gde svako veče – kao uostalom i svih prethodnih godina – ima jasan plan i tematski cilj. Prošle godine je bilo više ansambala, ali i ovogodišnji izbor, i pored skromnijih finansija – napravljen je tako da odgovori na neka važna pitanja društvenih odnosa, koja tište stanovnike Subotice, autore festivala, ali i ukupnu kulturnu javnost društva i – čak društava u kojima živimo. U tom smislu – Pozorište Kostolanji Deže napraviulo je i veliki iskorak – sklopili su PREDSTAVU-TRILOGIJU o vrućim temama života NA GRANICI… U sredini madjarsko-srpskog stanovništva, na samoj granici država Srbije i Madjarske i to u Vojvodini, koja je u istoriji bila i pod jednom i pod drugom od ove dve države, ma kako se one tada zvale. Tu se naravno, vekovima stvaraju i usložnjavaju napetosti koje su često donosile i krvave obračune, a opet – mora se živeti i živi se – za danas, za sutra, za budućnost… ali – prošlost ne umire!… Uvek je – i ona srećna i ona nesrećna – prisutna u svakodnevici – i kad se povlače odredjeni lični i javni potezi, ali i kad se ti potezi NE POVLAČE…kad se o stavrima govori i kad se o stvarima mudro, ili podmuklo ćuti i dok se sprema neka tajna, ali velika osveta za bog-te-pita koji i kakav nekadašnji greh, jednih ili drugih, prema onima drugima. Govorimo o najvećem zlu našeg šarolikog podneblja – o NACIONALIZMU, naravno!
Na ovom Festivalu prikazaće se sve tri predstave ove trilogije, iako su dve od njih već igrane premijerno. Ova sinoćna igra se u jednoj šatri, sličnoj onoj u kojoj se nedaleko od pozorišta, na glavnom Subotičkom trgu, dogadja već tradicionalni Božićni VAŠAR – ustvari velika kobasičarnica i slaninarnica i pljeskavičarnica…sa čvarcima, sa ljutom paprikom, sa tranzistorkim kreštanjima kafanskih pevaljki, koje su snimile već treći album zavijanja i zakukavanja, na polzu ogromnog broja publike… Ta šatra je i deo svake seoske ili prigradske svadbe na našim prostorima – svaki iole moćniji domaćin kad udaje kćer, ili ženi sina – iznajmi takav šator, razapne ga u svom velikom dvorišu i pozove koga treba – orkerstar i pevače, popularne  TV voditelje za konferansu i uključi moćno OZVUČENJE!… Po tri dana i tri noći nema spavanja komšiluku – širem i užem, od tih i takvih svadbi! I sad – u taj i takav šator, montiran na sceni  matičnog pozorišta, ušli su glumci – iz Kostolanji Deže ansambla – Marta Bereš, Arpad Mesaroš i Imre Elek Mikeš, i dve gošće – Jelena Mihajlović i Suzana Vuković. Svako sedište za malobrojnu publiku opremljeno je vrlo upadljivim slušalicama – mnogo luksuznijim od uobičajenih slušalica za pozorišni prevod – ali te slušalice se skoro ni jednom ne upotrebe – tekst koji se govori – na Srpskom, na Engleskom i Madjarskom jeziku – prevodi se vizuelno – na plafonu ovog šatora – rečenice su kratke i lako se prati, iako je projektovan na nezgodnoj visini…Počevši od igre sa tim slušalicama  za lažni prevod – sve u poredstavi je IGRA – sve su slike sklopljene da protresu MALOGRADJANSKE PREDRASUDE I OGRADE o pojmovima suživota, kako se to danas popularno zove – zajedničkog žđivota Madjara i Srrba u istom gradu – Subotici. Tu prisusutvujemo popovskim zapevanjima – što pravoslavnim, što katoličkim, a pojave se i nepoznati arapski gradjani – verovatno kao turisti u prolazu – i razgovarju bez razumevanja, sa nekim engleskim turistima, zaintersovanim za kupanje u užasno prljavoj vodi na sceni – verovatno kao asocijacija na vrlo zagadjeno Palićko i Ludoško jezero. Tu se šetaju kostimirane devojke kao iz folklornih grupa, tu se razgolićeni glumac premazuje brendom severa Bačke – tucanom ljutom paprikim! Ogroman broj kostima i brzina i veština presvlačenja – ravnopravno su sredstvo izraza – složen i nadahnut rad kostimografa Zoltana Pletla. Scena – pista, slična modnoj, toliko se puta prometne od jednog u drugi i treći i pedeseti ambijent – prljav, čist, onečišćen, zagadjen… tu se nosaju okolo dva kravlja jezika – pravi proizvod mesarske industrije, koja takodje važi za brend ovog kraja. Pa se tu svadjaju razne osobe na raznim jezicima – tuku se i vole, nadmeću i ponose, ali i scenski prazne creva na crnu plemenitu gomilu bačke zemlje, pomešane sa čistom pa isprljanom vodom… Povraćaju u tu vodu… Ceo život Subotice pojavio se, kao neki nadrealistički, poetski, nadahnuti KARUSEL izazova – kao prstom u oko nabadaju se teme o kojima se ćuti, pa one isplivaju u lošim oblicima – huligantstva i nacionalističkih kriminalnih radnji sitnih kriminalaca, nahuškanih nacionalista… Ovo je pozorište slika – mnogo bliže poeziji po načinu kako se strukturiše i prati, nego dramskoj strukturi, i ostavlja snažne utiske na sve prisutne – otvara mnogobrojne asocijacije o kojima se mnogo i dugo razmišlja. Vrlo uspešno. BRAVO!

Goran Cvetković (Radio Beograd 2)

„Pas-port“ je prvi deo planirane trilogije, u kojoj Urbana očekuje rad sa segedinskim, a zatim sa mešovitom ekipom glumaca. U subotičkoj postavi su igrali: Marta Bereš, Suzana Vuković, Jelena Mihajlović, Arpad Mesaroš, Imre Elek Mikeš. Projekat je deo programa za prekograničnu saradnju Evropske unije.

Ništa od ovoga, pa čak ni istraživanje koje je sproveo, anketa na osnovu koje je formiran dramaturški siže, motivi i (redak) tekst koji se izgovara u predstavi, nije omelo Andraša Urbana da nastavi sa animacijom apstraktno ekspresivnog jezika koji neguje, linijama snažnog fizičkog prisustva glumaca sa kojima radi, izazivanja jakog unutrašnjeg osećaja, „nelagodnosti“ spram onoga što se na sceni dešava. U likovnim terminima njegov postupak bi se mogao okarakterisati kao akciono slikarstvo, intervencija...

Predstava se odvija u šatoru, između dva reflektora, dva tri reda stolica za publiku, na beloj, očigledno modnoj pisti, sa živom muzikom („di-džej“ Atila Antal). Ulazeći i sa jedne i sa druge strane, brzo smenjujući tek nekolicinu tipskih identiteta – gospoda, dame, ljudi u tradicionalnim nošnjama, militantno odeveni mladići i devojke – brzo smenjujući scene i tipove scena (koreografske, srpske, mađarske, mađarskosrpske), glumci i uspostavljaju modnu reviju, vašar taštine i površnosti kad je u pitanju nacionalno, njegovo vladajuće preplitanje i razumevanje koje se ne odmiče od nivoa stereotipa.

Jezik je jedan od prvih motiva koji upadaju u oči. Za slušalice koje publika dobije kad se radi o dvojezičnim predstavama, glumica odmah daje uputstvo da se stave tek kad oni to kažu, što se do kraja i ne desi. Ono malo verbalnog na nivou je kakofonije, svi glumci praktično istovremeno govore oba jezika, što je uglavnom duhovit komentar šizofrene pozicije razvijene i potvrđene, eto, i u predstavi, na planu razumevanja između publike i izvođača. Pogotovo kad se smejemo „mađarsko-srpskom“ i saosećamo sa patnjom izgovorenog „srpsko-mađarskog“. Ono što, pak, izaziva zebnju, jeste savršeno razumevanje, univerzalnost nasilja koje je ne poznaje nacionalne granice, identičnog blejanja na „različit“ zvuk svog duhovnog, tradicionalnog vođe. Iz ovoga bi moglo da se zakuči da politički diskurs rediteljske poetike Andraša Urbana jeste anarhistički, u svoj složenosti njegovog značenja, a ne samo „poziva na rušenje“.

Scene govora o temi, suživotu, realizovane su kroz indikativnu volim/ mrzim matricu, što je pojačano time da glumac koji to izgovara-zapisuje na papir, bude jedva čujan, da pokriven crnim poluprovidnim velom mrmlja nešto. U sceni zajedništva rasprava ima prednost nad elementarnom ljudskom potrebom, glađu koja vrlo brzo zaoštrava svaku situaciju... Ipak, Urban još oštrije insistira na komediji, ekstatičnoj farsi stranih turista kojima je Palić prelep i sa subotičkom kanalizacijom, humorističkoj kritici drugih kultura, religija, svima zajedničkih maskarada. Na čulnosti scenskog prisustva tela, jezika, kultura, zemlje, vode, hrane, govana, na neizdrživoj potrebi da se celokupnošću estetskog od svega toga napravi red, harmonija.

U poslednjoj sceni, Mađar k'o od majke rođen sav upohovan u horgošku papriku i smerno obučena, ispod crnog vela otkrivena Srpkinja sa suzom u oku, on sa stola ona daleko od njega, polako sedaju jedno naspram drugog. Između njih, ostatak ekipe prosipa pesak, pravi pustinju, zatim zabada buketiće, niče cveće... Olakšanje, dosta! Poetski kraj za novi početak?

Shvatam da nova predstava u „Kostolanji Deže“ nije „pas-port“ kao ulaznica za vrata, nego „post-par“, nešto kao prolazak kroz prozor.

Igor Burić (Dnevnik)