|
Bikini demokratija, Borut Šeparović, Pozorište/kazalište „Kostolanji Deže” sinhaz, Subotica
Aristotel je za ljude mislio da su racionalna i politička bića, tačnije životinje. Zbog sveopšte predizborne kampanje možda zvuči paradoksalno, ali oni nikad nisu bili manje politička, a više racionalna. Zato im je i polis tamo gde jeste, zaglavljen u logici kapitalizma, možda ne najboljem, ali uskoro jedinom od svih mogućih svetova. Poslednji ozbiljniji pokušaji da se taj svet ne promeni, nego ukine, propali su sa propašću 20. veka. Demokratija je, kako bi nekoć odahnuo De Gol, a nešto skorije prpošno uzvikivao dabl ju Buš, pobedila!
Kada jedno pored drugog stavimo – angažovano/ aktivno pozorište, angažovano/ aktivno društvo, pomenutu demokratiju i politiku, dobijemo Boruta Šeparovića u ispunjenom „Kostolanji Deže“ pozorištu u Subotici, dobijemo jednu dramaturgiju, sled događaja koji vrlo lako uveravaju, opisuju i predstavljaju sve ono što je jedan mogući scenario zajednice koja bi da se računa, odnosno zajednice koja bi da živi i radi na sopstveni račun. Simulakrum je prava reč za „Bikini demokratiju“, ali najbolje u startu odustati od nje, jer duhu predstave ne odgovara intelektualizacija, nego sasvim prosta aktuelizacija i artikulacija. I napomena da je uz Šeparovića u procesu bila ekipa šira i od osnovnog glumačkog ansambla, a pošto je koncept „isti među jednakima“, ovaj put izostaće njihova imena.
„Bikini demokratija“ ima klimaks i antiklimaks. Do klimaksa se dođe vrlo brzo, kada glumci nakon svega nekoliko scena saopšte da prestaju da glume i na brzinu od pozorišta naprave predstavnički dom, mesto gde će svi moći nesporedno, ne kroz svoje predstavnike, da učestvuju u odlučivanju. Stručno utemeljene reči za to su plenum i direktna demokratija, koja se još naziva i čista. Šta „bikinijevci“ hoće (razgolićeni, ali pokriveni), zašto je ova druga, reprezentativna, prljava, to je valjda svima jasno, a biće još jasnije ako se, imitirajući Šeparovićevu dvoseklu strategiju, kaže da direktnu demokratiju, naprimer, imaju Švajcarska i Kalifornija (SAD). Naravno, iz političkog sistema izdvajajući urođenička plemena, Rome i još nekolicinu eklatantnih primera kako drugi principi ne rade. Ipak, alternativa mora da postoji, bar u snovima, služeći se dobro poznatom krilaticom Martina Lutera Kinga.
Do antiklimaksa se stiže sporo i mučno, već onda kad se poveruje da predstava, pozorište, plenum, direktna demokratija, mogu biti nešto više za zajednicu, nego što je to u teškim porođajnim mukama, na početku „ukidanja predstave“ delovalo. Antiklimaks je „povratak“ na glumu, u sigurnost vlastitih uloga, povratak u sigurnu pozorišnu kuću, olakšanje i (anti)katarza da će sve ipak biti isto – nema odluka, nema odgovornosti, a još manje posledica.
Ironičan, komičan, dokumentaristički, scenski ili situacionistički, diskurs predstave je takav da stalno služi svom odrazu u ogledalu, dakle relativizovanju, ispitivanju i preispitivanju stvarnosti, odnosno pozorišne iluzije. Takav jezik uzbudljiv je i interaktivan u pravom smislu te reči, jer pokazuje koliko zaista od nas (svakog ponaosob) zavisi ceo svet.
Sigurno da je „Bikini demokratija“ predstava koja može doživeti i svoje ubedljivije varijacije, jer su njene ideje na premijernoj izvedbi bile jače od uspostavljenog „matriksa“, zapravo jednog jedinog mogućeg scenarija (objavljivanje proglasa za poništavanje glasačkih listića i osnivanje mobilizirajuće društvene platforme/ udruženja). Dakako, i ovo - zacrtano u fleksibilnom - ima svoju funkciju, jer se po pitanjima ukidanja, ne promene, još uvek traga za medijem koji nije deo sistema, za vođstvom koje nije autoritarno, za receptom koji nije fiksiran...
Da li će biti odigrana noć pre narednih izbora u Srbiji ili će do tada biti zabranjena, u šta će se predstava pretvoriti posle njih, nije poznato, ali sve što je u njoj rečeno i izvedeno sigurno još neko vreme će taman takvo kakvo jeste. Pozicije moći i nemoći, kompleksnost intimnog i opšteg bića, njihovog slaganja i sukoba, razotkrivene su, a pozorišni mehanizam i bez Boga iz mašine je još jednom pobedio. Ja znam za koga ću da glasam!
Igor Burić
|
