Have fun!
Dogs and Drugs, režija Andraš Urban, reditelji saradnici Jelena Bogavac, Ferenc
Peter, Zoltan Puškaš, muzika Atila Antal, „Kostolanji Deže“ Subotica
Izvođačko umeće u Pozorištu „Kostolanji Deže“ dovedeno je do perfekcije i zaista
je postalo teško razdvojiti ko sa većom silinom vaja slike – onaj ko ih osmišljava ili
oni koji ih materijalizuju na sceni. Kao da se otimaju ko će u tome biti uverljiviji.
Marta Bereš, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Kinga Mezei, Imre-Elek Mikeš, Zoltan
Pletl, ipak su na istoj strani sa rediteljem Andrašem Urbanom, koji već godinama,
uglavnom u Subotici, razvija prepoznatljivi stil, preksinoć, u predstavi „Dogs and
Drugs“, praktično demonstrativno superioran nad svim ostalim, pa čak i nad onim o
čemu predstava govori.
Da se ne bi ogrešili o još jedan važan aspekat najnovije produkcije brenda „Kostolanji
Deže“, treba napomenuti to da je Urban ovog puta sarađivao sa tri reditelja, Jelenom
Bogavac, Ferencom Peterom, Zoltanom Puškašom, od kojih je svako bio zadužen
da na osnovu dokumentarnog materijala i rada sa glumcima oblikuje scenski tekst za
jedan od tri segmenta predstave – nasilje, droga, seks. Za to vreme, odnosno nakon
njega, Urban je isprepleo sve te priče u jednu zaošijanu celinu koja svakog trenutka
preti da se obruši na gledaoce poput najstrašnije moguće slike savremenog društva,
nenaučno govoreći, prvenstveno njegovih osnovnih jedinki – porodice i (sinova)
ulice.
Stil Urbanovih predstava i dominantne igre sada nešto izmenjenog
ansambla „Kostolanji Deže“, direktna je posledica Brehtove uloge u
revolucionarisanju sadržaja gume. Zato je tako ekspresivna, emocije su radije
fizički materijalizovane, pre nego psihološki sugerisane - drugim rečima, skače se,
pleše, peva, vrišti, ali ne u ekstazi, nego u strogo kontrolisanoj harmoniji. Slike-
scene se smenjuju brzinom svetlosti, što uz upečatljivu likovnost, dinamičan dizajn
svetla i zvuka, elektronski indi rok saundtrek Atile Antala atmosferu čini potpuno
filmskom, u pozorišnom smislu – spektakularnom. Sami čin nazivanja likova
vlastitim imenima glumaca, odašilje čuveni antropološki efekat otuđenja, ironijske
distance od izgovorenog, izedejstvovanog. Elementi deklamacija, recitacija, vodvilja,
kabarea, uspešne su reference „Kišinjevske ruže“, „Urbi et orbi“, „Turbo paradizo“,
i drugih zaštitnih znakova repertoara „Kostolanji Deže“ i Urbana. Sve te konstantno
aktuelizovane autorefleksije, porast komunikativnosti njihovih predstava, i čine
uzbudljivom dijalektiku jednog autentičnog autorskog stila (podtekst i jeste činjenica
da se njihovo pozorište naziva ludim, narkomanskim, gej frendli etc).
Konačno, šta nam to pokušavaju reći autori i akteri iz Subotice, Beograda, okupljeni
oko dokumentarizovane stvarnosti u kojoj svaka žena bar jednom dobije batine, svako
dete bar jednom proba drogu, a svaki seksualni pervertit ono što zaslužuje – slepu
osudu tog istog društva koje ga je proizvelo grešnog?!
Predstava počinje i u dobroj meri se razvija tako što se likovi grče od raznoraznih
(narkomanskih, seksualnih, statusnih, alkoholnih) apstinencija, u opominjućim
scenama odslikavajući propale projekte tipa porodica, tradicija, vrednosti, elita.
Homofobične siledžije se kriju iza projekata povećanja populacije, kurve iza dosade
fakultetskih poslova, narkomani iza propalih roditelja, sitema edukacije... Atmosfera
je čudan hibrid Čaplina i Trejnspotinga. Četvrtasto uokvireni tekst na crnoj pozadini u
toku nemih scena, urnebesno kakenje, piškenje i povraćanje, čak i nešto kao direktna
parafraza čuvenog citata Marka Rentona - šta će mi veš mašina kad imam heroin.
Samo, ima nešto u poetici predstave što je bolno i potresno, žene i deca kao žrtve, ali
ne na patetičan, banalan način, nego putem scenskih alegorija u kojoj je najjača ona u
kojoj se pozornica prepusti dečjoj igri (Imre-Elek Mikeš) i desetini malih ljudi-robota
u svemirskim skafanderima, a ond dođe roditelj (Zoltan Pletl) i pokupi ih sve u kutiju.
Glumački, već se može prozvati antologijskom scena u kojoj Kinga Mezei igra
nastrano-temperamentnu učiteljicu, Marta Bereš štreberku, dok su momci nesigurni,
a kasnije istraumatizovani, nasilni dečkići – to nam je naše obrazovanje dalo. Što se
narkotika tiče, amblematična je upotreba radijatora, koji može da podseća na toplotu
ili potrebu ѕa njom, može na poeziju Ota Tolnaija, a može da podseća, kao što se to
dešava u samoj predstavi, na policijsku stanicu, gde kažu da vezuju upravo za njih.
Radijator, isprva mali a posle gigantski, do kraja postaje globalna metafora grešne
okovanosti.
A psi? Hm, psi su najgluplje životinje zato što su najbolji čovekovi prijatelji („Dilan
Dog“). Sreća što su daleki rođaci vukova, pa začas iskeze očnjake.
Sva težina dominantno socijalno angažovane, zapaljene tematike i motiva, biva
olakšana komikom. To je portal u ono čudnovato stanje koje svaku stvar čini
višedimenzinalnom. Prikazivanje ljudi smešnim u zlu koje čine, paradoksalno čini
da odobravamo njihovu delatnost, zapravo tražeći kako da je prevaziđemo. U tome,
pak, predstava „Dogs and Drugs“, ne pomaže. Možda karaoke hoće, ili neka crkva,
sigurna kuća, metadonska terapija, nova demokratija... Znate onu priču kako je jedan
narkoman na svom opredeljenju zahvalio upravo roditeljima i društvu koje mu je
stalno ukazivalo na njih?
Igor Burić (Dnevnik)
