|
„Kišinjevska ruža“, Oto Tolnai/Andraš Urban, Pozorište „Kostolanji Deže“, Subotica
Predstava „Kišinjevska ruža“ reditelja Andraša Urbana, podeljena na jedanaest delova, nastala je prema poeziji Ota Tolnaia koju čine neprozirne, hermetične, metaforičke, ponekada apsurdno logoreične, alogične i bizarno duhovite misli o mladosti, razočaranjima, traganjima za smislom sveta i umetnosti, kao i o potrebi za njihovom obnovom. Drugačija od prethodnih Urbanovih predstava nastalih u pozorištu „Kostolanji Deže“, a naročito drugačija od svega što se može videti na našim scenama, „Kišinjevska ruža“ je predstava sjajne likovnosti i hipnotičke estetizacije, jedno psihodelično, vijugavo, snoviđenjsko traganje za posebnom scenskom stvarnošću, traganje u kome se, između ostalog, dolazi do sasvim posebne, razigrane poezije teatra.
Scena je na početku asketski svedena, ali će je glumci, tokom predstave, ceremonijalno puniti metaforički potentnim, značenjski podsticajnim, ponekada i bizarnim rekvizitima - od metalnih kreveta, preko ogledala, escajga, krpenih zebri i flamingosa do laptopa. Glumci Marta Bereš, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Akoš Buza i Imre Elek Mikeš, u određenim scenama solo, drugi put horski, a uvek potpuno predano i sasvim uverljivo, verbalno i fizički, izražavaju Tolnaievu poeziju, scenski iščitanu kroz bujnu i opojnu imaginaciju Andraša Urbana.
Scena „Kišinjevske ruže“ je neka vrsta igrališta, područje imaginacije, iracionalnog, fantazmagoričnog, prostor nemirne i uporne potrage za smislom sveta i pozorišta. Akteri se vezuju koncima kao da su marionete, igraju se glinom, jo-joom, pejntbolom. U jednoj sceni čujemo samo glasove u mraku, živih glumaca nema, što implicitno problematizuje pojam neposrednog prisustva glumca na pozornici, putem proizvodnje drame njegovog odsustva. U drugoj sceni se sa visine prosipa so, u nekoliko nizova, na činele, što stvara impresivan, moćan vizuelan efekat, a istovremeno se tako, takođe, stvara poezija teatra bez glumaca i bez reči. Ove scene su nas podsetile na čuvenu predstavu „Štifterove stvari“ Hajnera Gebelsa koja je izgrađena na premisi odsustva, izgona glumca. U devetom delu „Kišinjevske ruže“, iz jedne kese se, sasvim neočekivano, izvlači belo platno na koje se projektuje film o životu puževa golaća koji postaju metafora sveta, označavaju tajne života. Film se može razumeti i kao duboko ironična replika na televizijske edukativne zoološke emisije. Zbog promenjenog konteksta, to u predstavi ima krajnje komičan efektat. U jedanaestom delu, jednu od akterki, koja na sceni leži sa gas maskom (Andrea Erdelj), zatrpavaju zemljom uz zvuke odvratno sladunjave pesme „Lambada“. Vrlo je zanimljivo to što je poznati video spot za ovu pesmu, bez zvuka, pušten ranije na ekranu laptopa, smeštenom na sredini scene, u trećem delu predstave; to nam se kasnije, retroaktivno, ukazuje kao neki košmarni nagoveštaj te surove, nasilne, a ipak i poetične, scene zakopavanja zemljom. Ova i brojna druga rediteljska rešenja žestoko i bezobzirno prodiru u telo gledaoca, komuniciraju sa nama na iracionalnom nivou, obuzimaju nas svojom sirovom, neizbrušenom snagom, iako njihova značenja nisu očigledna, nisu lako dokučiva. Kao takva, ona čekaju na tumačenje, zahtevaju našu hrabrost, otvorenost i spremnost na suočavanje sa našom podsvešću i potisnutim emocijama, na nemilosrdno kopanje po zatvorenim, neistraženim podrumima sećanja i zaborava.
U večitoj, neposustajuće upornoj kritičarskoj potrebi za kontekstualizacijom scenskog jezika, predstava „Kišinjevska ruža“ se može odrediti kao neosimbolistička ili neoekspresionistička, pri čemu prefiks neo- označava njen blizak odnos prema tradiciji istorijskih avangardi. Ekspresionizmu je slična u pogledu izražavanja nesvesnog i montaže niza slika koje nemaju jasnu narativnu logiku. Simbolizmu i nadrealizmu je bliska zbog zahteva za aktiviranjem sposobnosti asocijacije gledaoca, usled povezivanja heterogenih, alogičnih elemenata, ispitivanja sna, fantazije i nesvesnoga, kao i namere šokiranja gledaoca, duhovitom, lucidnom iracionalnošću i bizarnošću. Ove navedene osobenosti Urbanovog scenskog jezika dovode ga, u određenoj meri, u vezu i sa neoavangardnim autorskim poetikama Roberta Vilsona ili Romea Kastelučija.
Epizodična struktura „Kišinjevske ruže“ izražava (a)logiku sna, nesvesno i mašta tu stupaju u prvi plan. Njena estetika je estetika provokacije koja se gradi namernim ukidanjem logike i razumljivosti, odustajanjem od drame i dramskog, odbijanjem da se stvori linearni, jasni, racionalni scenski svet. Ovo je pozorište koje ne preslikava pojavnu stvarnost, već se upušta u hrabro traganje za metafizičkim, skrivenim, mističnim značenjima života, ispod njegove površine, sa one strane realnosti.
Ana Tasić, (Politika)
|
