Po motivima drame „Dunav“ Marije Ajrin-Fornis, Mađar(ski) bez muke, režija Olivera Đorđević, Pozorište „Kostolanji Deže“, Subotica Sada je već izvesno da se „Kostolanji Deže“ isprofilisalo kao specifično pozorište u kojem se radi gotovo isključivo po autorskom principu, što će reći da se u njemu predstave kreiraju u dosluhu sa aktuelnim, savremenim teatrom, u kojem se umesto dramske estetike neguje ono što se zbog svoje specifične forme, slobode u rediteljskom i glumačkom izrazu, odnedavno naziva postdramskim. I predstava „Mađar(ski) bez muke“, poput mnogih drugih u ovom subotičkom pozorištu, dramski tekst ima samo kao povod, koji služi da bi se razvio scenski igrokaz mnogo kompleksnije poetike i odnosa prema stvarnosti na sceni i van nje.
Drama Marije Ajrin-Fornis napisana je manirom jezičkih lekcija i samo zbog toga, mnogo manje zbog priče o životnom ciklusu jedne prosečne mađarske porodice (iako se i to uklapa u koncept predstave), „legla je“ Oliveri Đorđević da scenskim jezikom ansambla „Kostolanji Deže“ otelotvori svoju lekciju o nacionalnom i jezičkom identitetu Mađara iz Srbije. Kao u pravoj školi ili na nekom seminaru, publiku poput đaka dočekuju glumci u ulogama predavača, da bi ubrzo zatim svi formirali neku vrstu razreda (deo publike i izvođača sedi u klupama raspoređenim na sceni) pred kojim će svako od njih šest (Akoš Buza, Andrea Erdelj, Endre Mačai, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Imre Elek Mikeš) održati po jednu lekciju. Na tapetu su ne samo jezičke, nego i lekcije iz istorije, kulture, politike, a svaka od njih smenjuje se skečevima, ponekad i koreografskim međuscenama „praktične nastave“ ili isečcima iz „kartoniziranih“ likova i situacija iz drame „Dunav“ (odličan kostimografsko-scenografski pristup Diane Radosavljević).
Sve u predstavi u funkciji je tematske preokupacije koju čine stereotipi o Mađarima, a osnovna intonacija je krajnje humoristička. Jedini momenat u kojem se odstupa od ove matrice jesu istinite priče Andree Erdelj i Imrea Eleka Mikeša koje su i od suštinskog značaja za motivaciju autora i aktera predstave „Mađar(ski) bez muke“. Andrea Erdelj govori o tome kako joj je konobar u Jagodini, nakon što je čuo da sa kolegama govori „na stranjskom“, provokantno postavio pitanje na kom jeziku će da naruči. Ali, ona govori i o komentarima sa foruma nekog internet sajta iz Mađarske, na kojem su ih, žargonski rečeno, ispljuvali nakon gostovanja u Pečuju. Mikeš se osvrnuo na incident u kojem je zbog glasnog mađarskog govora na javnom mestu opsovan, a nakon što je uzvratio bio je i napadnut od strane jednog Roma, što je samo po sebi dodatno ironično kad je reč o nacionalnim zajednicama i njihovom osećaju bića u svojim, a drugim, tuđim sredinama.
Poznavaocima rada pozorišta „Kostolanji Deže“ već ovo rečeno bio bi dovoljan povod za interes i taj interes ne bi bio izneveren. Međutim, ne bi bio ni nešto naročito nagrađen, jer predstava „Mađar(ski) bez muke“ i pored svog šarma i važnog idejnog identiteta, nije jedna od značajnijih predstava ovog pozorišta. Dramaturški je od početka prilično predvidiva, po glumačkim rešenjima ujednačena (nedovoljno iznijansirana) i zapravo je na tankoj granici kakofonije sa previše afektacija i karikiranja. Naravno da je smešna, jer u rukama Mandušića Vuka... Publika će je voleti, a i treba da je vidi, čuje oseti, da nauči nešto. Kažu da je tolerancija upoznavanje drugog, tuđeg, stranog. Kad je ono bez muke, još je privlačnije. Upoznajte se!
Dnevnik
