|
KIŠINJEVSKA RUŽA
– prema poemi Ota Tolnaija, u režiji Andraša Urbana, produkcija KOSZTOLÁNYI DEZSŐ, Subotica – premijera četvrtak 7.oktobar 2010.
Šta je to POEZIJA NA SCENI, a šta pak – SCENSKA POEZIJA?...Ima svakako, mnogo odgovora na ova naivna pitanja. Odvajkada je scenski govor imao mnogo udela u predstavama raznih vrsta pozorišta, ali je i SCENSKI JEZIK nastajao i razvijao se kao nešto osobeno, a poezija kao ključ, cilj i izvor svakog umetničkog doživljaja – na sceni je takodje, imala razne svoje faze i oblike. Naravno – najednostavniji oblik poezije na sceni je govorenje stihova pisanih, ili za javno čitanje, ili samo za čitanje u samoći. Tako je u Beogradu godinama postojalo i radilo vrlo uspešno jedno takvo pozorište – TATAR POEZIJE koje je prikazivalo razne vrste stihova postavljenih na scenu. Jedno od najuspešnijih dela bilo je prikazivanje poezije Dušana Matića, najupornijeg i verovatno najvećeg našeg – beogradskog, srpskog, juhoslovenskog, balkanskog...nadrealiste. Čini mi se da se to delo zvalo POPRSKAN ZNOJEM KAZALJKI – pa neka neko onda kaže da smo mi u Beogradu imalo kasnili za svetom – te kazaljke je u raznim satovima, raznih oblika i krivina – Salvador Dali i sam, kao najveći svetski nadrealista – ili bar najprodavaniji, izmišljao nekako u isto vreme, kad je i Matić o tim temama pisao, a naši su ga pozorišni poslenici postavili na scenu tog Teatra Poezije u nekadašnjem Domu Kuture Djuro Salaj, još valjda, kasnih šezdesetih godina prošlog veka – ako se ne varam. I Ljubiša Jocić je, kao jedan od nadrealista, imao svoje scenske izraze u Akademskom pozorištu, takodje davnih kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, u režiji Miroslava Pavićevića odanog scensko pesničkog nadreraliste.
I šta se tu radilo, u smislu postavljanja na scenu pesama i naročito, pesama pesnika nadrealista, ionako retkih lasta na našem književnom nebu?...Postojala su različita scenska iskustva u pravljanju raznih prigodnih recitala – za praznike rada ili za praznike pobeda, za Dan Republike, Dan Armije...ali mnogo je bilo i školskih recitrala i recitalčića, za sve prilike. Bilo je, u neka davna vremena uobičajeno, da se za svaki važan datum – a njih je bilo godišnje bar pet šest, ako ne i više, u svim školama priredjuju RECITALI!...A školske literarne sekcije, lokalne biblioteke, Domovi kulture...sve je to vrvelo od raznih upozorenja POEZIJE!...Naravno – svega je tu bilo – šta mislite kako su izgledali ti recitali u nekim sredinama gde je preovladavao loš ukus – a gde je, molim vas lepo, pa u našim krajevima – preovladao DOBAR UKUS?!...Sećam se da sam u mojoj bivšoj gimnaziji, kad su nas poizvali na neku godišnjicu literarne sekcije i kad su nam prikazali neki recitalčić, da sam hteo da skočim kroz prozor, od lošeg ukusa nastavnice koja je terala decu da recituju pesme loše i veštački...a to je sve bilo tu, u Beogradu, tu skoro – nema ni dvadeset godina od tada!
Hoću da kažem da je iskušenja mnogo, u radu na scenskom ostvarenju koje se bazira na pisanoj poeziji. Jer – poezija je ipak, stvar koja se piše i čita i to je komunikacija izmedju autora io čitaoca...A ako dodje do JAVNOG ČITANJA poezije, što se dešava u smislu promocija i na književnim večerima – obično se radi o propagandno informativnoj vrsti komunikacije, nešto kao poezija za lenje ili nepismene...Pa se to još dešava JAVNO i neumitno ima i scenski efekat – koji po svojoj suštini, poezija NEMA, ili ne mora da ima!...Ili bar ga nema kad je govori recimo, autor...ili što je još gore IMA scenski efekat, pa onda to sve zaliči na RECITAL!...A od recitala je sve i krenulo!...Mislim i priča o ukusu, priča o ideologiji...sećanje na jedno davno vreme, koje jeste imalo i dobrih strana – poezija se mnogo pisala i čitala – ali – bojim se da je takva i bila! Zajednička – znate ono – POEZIJU ĆE SVI PISATI...Branka Miljkovića, a znamo kako je to sve završilo!
Dakle – šta da se radi kad vam se čini da je neka poezija tako DOBRA i interesantna, da ne možete da odolite, a da je kao reditelj Andraš Urban sa glumcima svog pozorišta Kostolanji Deže iz Subotice – ne možete, a da je ne postavite na scenu?...Plus – to je – ne zaboravite – poezija sasvim intimističkog i sasvim nadrealitičkog, ali sasvim modertno – savremenog, autora Ota Tolnaija, zančajnog i nagradjivanog autora iz Subotice. Dakle u tom slučaju – šta ćete drugo nego da stvorite svoju SCENSKU SLIKOVNICU, koja NE ILUSTRUJE NIŠTA od slika koje pesnik donosi, nego prosto naprosto, stvarate svoje scenske atrakcije, svoje preokupacije, svoje lične pesničke ispovesti – i onda se tako sastanete sa pesnikom, u jednoj ZAJEDNIČKOJ, ali slobodnoj, scenskoj igri. Andraš Urban je pošteno postavio glumce da jasno i glasno, pre svega ČITAJU poeziju Ota Tolnaija, a zatim - postavio je glumce da IGRAJU likove, koji bi mogli, u raznim situacijama - apstraktnim, atraktivnim, nadrealističkim, začudnim, intimističkim, enigmatičnim...situacijama scenskih slika i kroz muziku Silarda Mezeja, koji bi mogli da govore tim jezikom pitanja i podsećanja, jezikom, ljubavnih asocijacija i jadikovki nad izgubljenim trenucima nade, jezikom srećnih krajeva i nesrećnih nastavaka, nepotrebnih želja i neostvarivih potreba..jezikom smeha na društvene skečeve, koje nam priredjuje DRŽAVA!...
Mislim – Andraš Urban je uradio ono najbolje što se mora uraditi, kad se na scenu postavlja pisana poezija – napravio je SVOJU SCENSKU POEZIJU, kao odgovor na izazove iz stihova!... I – naravno, bilo je ODLIČNO!..Maštovito, inteligentno, neobično i sasvim POETIČNO! Glumci pozorišta Kostolanji Deže, bili su, kao i obično, autentični i sasvim lični, u tumačenju sopstvenog vidjenja poezije Ota Tolnaija. Evo još jednom nihovih imena – Marta Bereš, Akoš Buza, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš i Mikeš Imre Elek. Svi su oni i kao tim i kao pojedinci, prikazali maštovitu igru sklapanja neuhvatljivih slika eterične poezije – od same reči, citirane na sceni u konkretzizaciji likova i zadataka u scenskoj radnji, preko neobičnih mizanscenskih akcija, do animacije obkjekata i igre sopstvenim telesnim izrazom, primenjenim vizuelizaciji sna o postojanju i sna o identitetu. Ova iskrena razmatranja dubokih motiva, nežno su postavljena na scenu i ponudjena publici, skromno i nekako, skrušeno – u službi samoj POEZIJI, na svaki način. Veoma uspešan eksperiment sa veoma osetljvim sadržajem, visoke i vrlo moderne, poetske igre neobičnog – lično-angažovanmog nadrealizma Ota Tolnaija, u tumačenju Andraša Urbana i u izvodjenju vrlo aktivnih i svežih glumaca Kostolanji Deže Pozorišta iz Subotice, na Madjarskom jeziku. Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2- petak, 8.oktobar 2010.
|
