U jarmu pesme i pozorišta
Pozorišni reditelj Andraš Urban je ako ne najuspešniji, onda svakako najupečatljiviji pozorišni umetnik već “bezobrazno” dugo za ovdašnji pojam kontinuiteta.
Njegove umetničke zasluge već nekoliko godina prepliću se i sa menadžerskim, jer Urban režira i veoma uspešan život kuće koju vodi, pozorišta “Kostolanji Deže” u Subotici. “Kišinjevska ruža” Ota Tolnaija, upravo u Urbanovoj režiji, bila je prva ovosezonska premijera u pozorištu “Kostolanji Deže” i zgodna prilika da se sa ovim znamenitim autorom porazgovara o aktuelnostima, kao i da mu se uruči nagrada “Dnevnika” osvojena na prošlom, 55. Sterijinom pozorju.
Nakon Sterijine nagrade Okruglog stola kritike, Specijalne nagrade žirija i sada Dnevnikove, kada očekujete glavnu?
- To nam pitanje često postavljaju. Prošli put sam odgovarao da se uvek kandidujemo za sve Sterijine nagrade... Nemam pojma. Pokušavam da se ne bavim nagradama. One su dobrodošle i uvek ti je drago kad neko pozitivno ocenjuje tvoj rad, ali lično, mimo marketinških strategija pozorišta, ne razmišljam o tim stvarima, pošto čovek tako može da se oseti na margini, inferiorno, frustrirano, a sve ovo nije priča o tome.
To pitanje može da se postavi kao i ono kada ću napraviti toliko dobru predstavu da je žiri oceni kao najbolju, ali i kao ono kada će jedan žiri dorasti ili odrasti za to. Mi smo upravo od publike i užeg kruga “stručne javnosti” i proglašavani za događaje festivala. To su naše nagrade.
“Kišinjevska ruža” je poema, sad je na sceni... Otkud, kako i zašto baš to i baš Tolnai?
- Počeli smo sa Tolnaijem zato što je segedinski “Mask” sa kojima sarađujemo ove godine posvetio festival “Tealter” upravo njemu, njegovom radu, jer Tolnai ove godine slavi 70. rođendan. On je prvi vojvođanski pesnik koji je dobio najveću književnu nagradu Mađarske. On je inspirisao i neke od vodećih umetnika u Vojvodini, Nađa naprimer, ne da koriste njegov tekst, nego njegovu slikovitost, način razmišljanja koji stvara posebnu, recimo bačku mitologiju, koja je u dodiru sa svetskom umetnošću. Tolnaijev rad se preliva i u savremeno slikarstvo, jedan čudan svet gde odnos stvarnosti i umetnosti na neki alhemičan način dobija “treći smisao”.
Već smo razmišljali o nekim pesmama i onda mi je on dao prvu knjigu “Kišinjevske ruže”. Počeli smo da radimo na njoj, da bi on počeo da piše novu knjigu, nastavak koji je veći nego prvi deo. Bila je to ne česta, ali draga saradnja. Dolazio je na probe, pročitao celu pesmu, slušali smo ga, pričali... Još u startu smo došli do rešenja da neko od glumaca počne da čita pesmu kako bi krenuli u neki drugi svet, u predstavu, dešavanje. I to je bilo ono o čemu sam ja žudeo, da nađem tu osnovicu, da ne radim predstavu o tome kako Oto Tolnai ima čudesne slike u svojim spisima i sad ja od toga da montiram zanimljivu koreografiju. Zapravo, ovde me je provocirao odnos sa pesmom, stihom kao činom. Šta je on?! Šta je pesnik?! Kao u predstavama “Urbi et orbi”, “Turbo paradizo”, “Plaža”, glumci su dobili zadatak da improvizuju, da se sami formiraju na sceni, a u jarmu pesme. Imao sam želju da dostignemo specifičnu vrstu vizuelnosti. To jeste sukob između teksta i onoga što se dešava, ali taj sukob je provokativan za mene kao umetnika, pitanje kako uopšte ispričati priču.
Kakvi su vam pozorišni planovi kretanja, prisutnosti, ambicije? Koliko ste zadovoljni položajem na sceni i perspektivama?
- Prisutni smo na skoro svim srpskim i mađarskim festivalima, na značajnim i beznačajnim, vrlo rado idemo svuda, volimo da igramo predstave. Sad smo se vratili iz Rumunije... Mislim da ćemo naredne godine izaći iz tog „užeg“ kruga, ali ne bavimo se osvajanjem teritorija i nemamo ambicije da se to održava. Puno ljudi pukne na tome. Počne da radi za izvestan ukus, a to svakako nije dobro.
Što se tiče sezone, planiramo da jednu predstavu režira Olivera Đorđević, jednu Sabolč Tolnai i ja ću na kraju sezone raditi, ali ne bih da pričam sad o tome ko, šta, kako. Očekuje nas festival „Dezire“ koji ćemo zvanično najaviti za desetak dana, održaće se od 22. do 29. novembra u nešto manjem obimu nego prošle godine, ali kvalitativno će čak biti i bolji. Podnaslov je „Sever i jug“, a na neki način se opet bavimo suprotnostima, konvencionalno-nekonvencionalno, da sad ne ulazimo u to, jer će i drugi „Dezire“ festival biti priča isključivo o pozorištu.
U novoj smo zgradi, treba da nam bude super, svima i govorimo da nam je super, ali mi smo jako siromašna ustanova i za godišnje produkcije budžet nam je manji od budžeta jedne predstave nekog osrednjeg, ne prevelikog pozorišta. To treba da bude jasno. Mi radimo pod tim okolnostima, ne kukamo, pokušavamo da se snađemo i da živimo, savlađujemo prepreke. Malo smo ojačani novom ekipom za organizaciju i nastavićemo „koncept lokala“. Jako nam je bitno da imamo konkretan, živ i zdrav odnos sa svojom publikom ovde, mada isto tako izlazimo i pojavljujemo se na drugim mestima. To nije samo priča o afirmaciji. Preterano je da kažem da mi upravo to istražujemo - iskustva sa različitom publikom, ali kada jednu predstavu igramo u različitim ambijentima, to donosi novo saznanje. Ne vodimo statistiku, ali senzibilno pratimo šta se dešava.
Igor Burić
„Dezire“ akademija
- Puno očekujem od „of“ programa predstojećeg „Dezire“ festivala. U planu je akademija - reditelji koji dolaze sa predstavom i gosti održavaće časove, razgovore, prezentacije i svaki dan publika, stručni svet i oni koje to zanima, moći će da se susretnu, ali ne na klasičan način okruglog stola, nego ipak u malo ozbiljnijoj formi. Tu će biti nekoliko ljudi sa kojima mislim da je vrlo značajno i zanimljivo popričati o savremenom pozorištu danas u svetu.
(Dnevnik, 10/08/2010)
