URBI ET ORBI, UDOBNOST PRE SVEGALažni modeli koje nude današnji mediji katkad perfidnom transformacijim postaju aksiomi koje pojedinac prihvata da bi stvorio lažnu sliku o sebi. Ali tako modelovana autopercepcija raspada se pred stvarnim slikama iz njenog svakodnevnog života, koje odišu nesređenošću i prljavštinom: preko priče o masturbaciji dolazi se do istine o njenom pobačaju. Dobronamerni glasovi na početku prelaze u košmarno, vrtložno preplitanje koje dovodi do kidanja svih ograda i dolaženja do istine.
Andraš Urban predstavom Urbi et Orbi, po tekstu Janoša Polinskog prekida (20. septembra u okviru pratećeg programa Bitefa Showcase) osećanje autističnosti i rezigniranosti koja je „ponuđena” gledaocima u predstavama sa početka ovogodišnjeg Bitefa (izuzimajući, donekle, Manjak stvari Krištofa Martalera i Možda zauvek Meg Stjuart). Ne zato što izbegava ljudske probleme nego što ih stavlja u jedan ironijski i terapijski kontekst koji doprinosi katarzi. Tako su pitanja grešnosti, ispovesti (ne samo u religijskom kontekstu), čovekovog preispitavanja postavljena bez imalo mistifikacije.
Na ogoljenoj sceni su samo stolice i mikrofoni. Publiku dočekuje četvoro glumaca. Muškarci su u pidžamama, a žene u kombinezonima. Čovek danas i njegova sposobnost aktivnog razmišljanja u stanju je konstantnog dremeža. Bezbedno je ostati u neznanju, u životu bez misli i u inertnosti duha, čime se sprečava mogućnost bilo kakve promena. Ako se takva mogućnost i pojavi, strah od prepuštanja njoj, strah od promene i novog biva jači i sledi brzi povratak u prethodno stanje.
Jedan po jedan glumac dolazi, seda na stolicu ili stoji ispred mikrofona. Sve započinje naivno i podseća na ponašanje učesnika u realitiy programu Veliki brat. Razgovor se otvara pitanjima šta neko od njih voli, šta ne voli. A oni koji ga isputuju su, u pojedinim trenucima, skoro nevidljivi: sede u publici ili po mračnim uglovima scene, govoreći u mikrofon. Pitani je u središtu, usamljen, izložen ne samo pitanjima već, postepeno, i glasovima svoje podsvesti. Tako prvi akter (mlada žena) bezbrižno priča o tome kako je dobra, još uvek nevina sa 24 godine, kako se priprema da bude majka i domaćica. Čvrsto se drži neuprljane predstave o sebi. Lažni modeli koje nude današnji mediji katkad perfidnom transformacijim postaju aksiomi koje pojedinac prihvata da bi stvorio lažnu sliku o sebi. Ali tako modelovana autopercepcija se raspada pred stvarnim slikama iz njenog svakodnevnog života koje odišu nesređenošću i prljavštinom: preko priče o masturbaciji dolazi se do istine o njenom pobačaju. Dobronamerni glasovi na početku prelaze u košmarno, vrtložno preplitanje koje dovodi do kidanja svih ograda i dolaženja do istine. Iz tog procepa izranjaju, kroz priče aktera, priimeri pedofilije, prostitucije i skrivenih frustracija.
Ogoljivanje svakog od aktera i „dolazak do truleži” u njihovim životima završava se jezivim krikom bolne spoznaje. (Tako žena u crvenom kombinezonu kleči, plače zatim se kreće četvoronoške. Plače i dalje. Na kraju predstave je krik i izgovorena reč „Bičuj!”). No takav krik, uprkos doživljaja užasa, ima prizvuk katarzičnosti. Ova katarzičnoist usmerena je i prema publici, prema kojoj je glumac direktno okrenut. To doprinosi osećaju interakcije, otvaranju mogućnosti da se gledalac suoči sa sopstvenom slikom i da otkrije načine tog suočavanja. U svakom slučaju, nudi mu se uvid u teškoće da čovek vidi istinu u sebi i spozna lažnost modela koje današnji svet, izložen raspadanju, nudi da bi sprečio to suočavanje.
Dakle, osvešćivanje sopstvenih mimikrija jeste činjenica koja ne može da se ignoriše u ovoj predstavi Andraša Urbana. A to je ohrabrujući poziv da se i dalje prisustvuje ovogodišnjem Bitefu.
