Janoš Pilinski, Urbi et orbi, režija Andraš Urban, pozorište „Deže Kostolanji”, Subotica / Ivo Svetina, Edip u Korintu, režija Ivica Buljan, Slovensko narodno gledališče, LJubljana
Pozorište „ Deže Kostolanji „ iz Subotice nastupilo je preksinoć prvi put na Sterijinom pozorju. Predstava „Urbi et orbi“ Janoša Pilinskog u režiji Andraša Urbana, izvedena u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta, na pravi način sledi osnovne postulate ovog teatra - alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost. Reditelj je najavio ovu predstavu kao verbalno- tekstualni oralitet - sa dosta smeha, pikanterija i potresnim trenucima- postepeno napuštajući istoimeni komad Janoša Pilinskog. „Dnevnik“ je već pisao o ovom otvarenju Andraša Urbana prilikom učešća na Festivalu vojvođanskih profesionalnih pozorišta u aprilu u Zrenjaninu.
Na uzbudljiv i neposredan način, bez rampe, Marta Bereš, Andrea Erdelji, Imre Elek Mikeš i Arpad Mesaroš razoružali su publiku uverljivim, bolno veristički “stilizovanom” tumačenju likova koji se mole/ ispovedaju u svojim noćnim odorama (pižamama). Greh, blud, ljudska priroda u kontrastu s “božjim” rečima, stvara ponor u koji redom upadaju jedan za drugim, dok se pred očima publike odvijaju provokativni prizori koje bi metaforično mogli da se nazovu “isterivanje đavola”. Urban još jednom demonstrira svu silinu svoje poetike koju karakterišu jake boje, jaki mirisi i retki, ali simbolično jaki rekviziti (lanci, lavor, kolevka od metal...), u beskompromisnom naletu teatra na ono što oblikuje svakodnevicu i “skrušenost” ljudskih života.
OKRUGLI STO O PREDSTAVI „URBI ET ORBI“
Bolno skidanje maski
Predstava „Urbi et orbi“ u režiji Andraša Urbana, koju je na Sterijinom pozorju izvelo pozorište“Deže Kostolanji“ iz Subotice, nastala je po tekstu Janoša Pilinskog, o razgovoru dvojice papa, ali u njoj postoje četiri lika umesto dva, naveo je na Okruglom stolu reditelj Urban, tako da se zapravo može govoriti o novom delu. U predstavi ima i citata iz Svetog pisma, ali ima i teksta stvaranog u toku same predstave. Izabrani tekstovi vrlo tačno opisuju svet, dok sama predstava, po rečima Urbana, govori o nekim osnovim problemima ljudskog života, koji se iznose u ličnim ispovestima ovih likova, kroz svojevrsno unakrsno propitivanje, odnosno intervju u kojem učestvuju ostali likovi.
Inače, ova predstava se izvodi u mnogo manjem prostoru od scene „Jovan Đorđević“ SNP, tako da postoji izvesna bliskost sa publikom. Desi se neka vrsta zajedničkog čina, naveo je Urban, ali ne tako što publika učestvuje postavljanjem pitanja, nego suočavanjem s pomenutim ispovestima. Kada je predstava dobro odigrana, a već je izvođena preko trideset puta, onda se, po rečima Andraša Urbana, postiže prekoračenje pozorišne granice ili stvarnosti. Odgovarajući na pitanje u kojoj meri postoji improvizacija u ovoj predstavi, Urban je napomenuo da je bilo u procesu rada, ali da se sama predstava ne zasniva na njoj.
Glumica Marta Bereš pomenula je da je svo četvoro glumaca iz ove predstave zajedno završilo studije, znaju se vrlo dobro, i imaju poverenja jedni u druge, što je vrlo važno kada se radi predstava koja govori o delikatnim stvarima. Reditelj Urban, po rečima glumice Andree Erdelj, tačno zna kakve zadatke kome treba da daje, i sa svakim od glumaca ima drugačiji odnos, tako da su svi u ovom pozorištu prihvaćeni kao pojedinci i ličnosti sa svojim specifičnostima. Ali, dodala je ona, svi imaju isti cilj, da stvaraju dobru predstavu i da budu dobro pozorište. Postoji velika odgovornost jednih prema drugima, naveo je glumac Imre Elek Mikeš, i svest da će se, ako neko nema dovoljno koncentracije, naneti zlo predstavi, jer se ona stvara zajedničkim naporima.
Odgovarajući na pitanje da li veruje u mogućnost katarze, Urban je naveo da efekat pozorišnog čina postoji među publikom, ali pitanje je da li bi trebalo u ovoj predstavi govoriti o olakšanju, jer se ona ne završava s takvim osećajem. Postoji li nelagoda kada se izgovaraju stvari koje se u građanskom smislu lascivne, zanimalo je Kseniju Radulović, na šta je Marta Bereš odgovorila da je mnogo teže postati duhovno nag, i da je svakom glumcu bolno skidanje maski. Ali, to je faza koja treba da se pređe tokom proba, da glumca više ne bude sramota toga šta govori i da se skine nag na sceni. Kada se dođe do predstave, to više ne postoji kao problem. Mi smo svesni da je to što govorimo deo života, istakao je Mikeš, a pozorište svakako treba da se bavi svime što obuhvata naš život.
Primedbe da ova predstava ukazuje na instinktivno i animalno u ljudskoj prirodi Urban je prokomentarisao rečima da je ukazivanje na životinjsku stranu već pomalo dosadno. Kao da je uvek nepristojno govoriti o tome, i uvek se ti problemi dešavaju negde drugde, nisu naši, i svi se postavljaju tako da se na vrlo agresivan način štite od toga.
ANDRAŠ URBAN, REDITELJ PREDSTAVE „URBI ET ORBI”
Ispovest u ljudskom kontekstu
U ambijentu hrišćanskog, evropskog, neke mitologije i religijskog, pojavnjuju se određeni pojmovi koji se bave osnovnim problemima ljudskog života, i mi smo počeli da se bavimo tim pojmovima. -kaže reditelj Andraš Urban.- Jako je bitan bio momenat kad smo stigli do reči ispovest, i kada smo je posmatrali ne samo u religijskom obliku, kao vrstu rituala koji se obavlja u crkvi, nego u vrlo ljudskom kontekstu.
Tekstovi ispovedanja u predstavi, ono što nije napisao Hajner Miler ili Pilinski, nisu nikad bili napisani. Nastali su na probama, zapamćeni su, svašta je rađeno sa njima, ali nikad nisu zabeleženi. Samo su zapisani zbog simultanog prevoda. Glumci nisu imali tekst po kojem uče, ali su znali o čemu će pričati. Ta strana improvizacije manja je nego što je bila u početku, ali i danas je redosled unutar jedne ispovesti neizvestan, i može da se promeni.
Glumci čak mogu drugačije da postavljaju pitanja. Imamo fiksne momente, ili neke replike koje se uvek tako dešavaju, ali sam razgovor i način na koji se nešto prepričava može da se menja. Glumci čak imaju neku vrstu zadatka da u svakoj predstavi mogu da isprobaju neke nove stvari. Oni su zapravo u vrlo u teškoj situaciji za vreme predstave, jer moraju da postavljaju pitanja, da izgovore neki tekst, ali istovremeno i da kreiraju.
Nataša Pejčić (Dnevnik, 03.06.2008)
