Predstava „Plaža” reditelja Andraša Urbana nastala je prema Kamijevom egzistencijalističkom romanu „Stranac” no, njena struktura nije linearna niti ona pravolinijski predstavlja roman, već su u nju uključeni i drugi tekstovi, opservacije izvođača o vlasti, društvenom sistemu, funkciji umetnosti, ali i trivijalnijim stvarima: klima uređajima, šopingu itd. U predstavi nema fiksiranih likova, glumci Andrea Erdelj, Marta Bereš, Arpad Mesaroš i Imre-Elek Mikeš oblikuju fragmente različitih likova, uglavnom neodređenih, pretapajući se iz jednog u drugi. Njihova igra je, kao i uvek, direktna, posvećena, razoružavajuće iskrena i lična. Muziku uživo izvodi Atila Antal (bas, elektronika), što u značajnoj meri doprinosi stvaranju sasvim uzbudljive, senzualno prodorne atmosfere.
„Plaža” je veoma promišljena, postdramska, ili post/neoavangardna predstava, donekle izgrađena na premisama istorijskih avangardi - autorefleksivnosti, provokativne komunikacije sa publikom, tematizacije odnosa realnog i fiktivnog, razbijanja tradicionalne dramske strukture, ukidanje stabilnih likova itd. Ali, ta njena avangardnost nije anahrona, predstava nije larpurlartistička, niti je zaglavljena u nekoj formalističkoj samodovoljnosti. Naprotiv, ona pametno i duhovito postavlja savremena značenja istorijskih avangardi, pri čemu je i na tematskom planu prilično inspirativna, jer efektno polemiše o ljudskom postojanju, identitetu, krivici, odgovornosti, smislu života, značenjima smrti…
Realizovana prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša, predstava „Sardinija” semože, takođe, definisati kao postdramska, pri čemu je, strukturalno i izvođački, znatno složenija od „Plaže”. Reč je o nekoj vrsti apsurdno komičnog mjuzikla koji se bavi nizom bitnih pitanja, u oblasti politike, religije, etike i estetike pozorišta. Naracija je i ovde fragmentarna, prepliće se nekoliko tokova radnje koja se dešava u zatvoru.
U predstavi se, izuzetno inteligentno i višeznačno, upotrebljava tehnologija (mikrofoni, video prenos). Četiri ekrana direktno prenose radnju koja se odvija na sceni, onu koja je vidljiva publici, kao i onu koju gledaoci ne vide. Ovaj postupak je podsticajan i na formalnom i na idejnom nivou. Implicitno se postavljaju pitanja o odnosu živog i medijatizovanog izvođenja, putem teatralizacije koja rastvara pozorišni mehanizam. Na taj način se, takođe, izazivaju i razmišljanja o društvenom nadzoru i kontroli, bezličnom totalitarizmu orvelovsko-kafkijanskog tipa, kao i o otuđenju čoveka u okolnostima opšte teatralizacije koju proizvodi medijski kontekst. Scena predstavlja i neku vrstu bizarne teretane, čime se, autoironično, definiše i problem važnosti tela u društvu koje unakažava duhovne potencijale (scenografija Zoltan Perovič). Glumci igraju sasvim teatralno, u skladu sa brehtovski ironičnim, distanciranim, analitičkim, krajnje stilizovanim rediteljskim konceptom (Erdelj, Bereš, Mesaroš, Mikeš, Robert Lenard, Gabor Mesaroš, Zoltan Molnar, Atila Uri, Zoltan Balint, Akoš Buza).
Predstava „Sardinija” je malo neuobičajena u dosadašnjem Urbanovom radu, zbog izbora žanra - tehno komičnog mjuzikla, ali ona poseduje sve autentične vrednosti Urbanove rediteljske poetike:senzualnost, lucidnu stilizaciju, začudnu maštovitost, šarmantan, ponekada detinje iskren humor. A ova složena, raskošna forma predstave nije sama sebi svrha, već daje okvire za izazovna razmatranja položaja savremenog čoveka, mučno razapetog između hladne, otuđujuće tehno– stvarnosti i esencijalne, već očajničke potrebe za pronalaženjem smisla postojanja, pregaženog bezličnošću novih društvenih okolnosti.
