Odraz za (novu) meru
Priča počinje simultano, sve vreme je višesmislena i naizgled bizarna. Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima u Sardiniji ili Facies Hippocratica je, dakako, namerna.
Aristotelovsko jedinstvo (vreme-mesto-radnja) ispunjeno je tako što je izvrnuto naglavce, pa jedva naseljeno ostrvo na kojem je smešten zatvor, sve sa upravom i osuđenicima, poprima obrise paralelnog univerzuma, Platonu, Danteu ili Makijaveliju (ima njih još) nalik predstavljanja celine-kao-jednog. Na takvom mestu vreme je relativna stvar, pogotovo onda kada je konkretizovano kategorijom iščekivanja (el prezidentea, Godoa, mesije, ili bilo kog drugog). Radnju Sardinije, pak, predstavlja filozofičan dijalog gomile likova određenih manirom dramatike apsurda, dijalog i prividna kretnja ka (prividnom) cilju – kreaciji/ ispunjenju/obećanoj zemlji/apsolutnoj nezavisnosti.
'Scenario' Ištvana Besedeša sigurno bi odlično poslužio maksbunkerovski orijentisanim strip stvaraocima, autorima filmske umetnosti po receptu braće Koen ili 'Letećeg cirkusa Montija Pajtona'; da tekst ovog Senćanina nije tako superioran, jezik 'skokovit', naizgled lakomislen, a u stvari 'lakosmislen', ovaj osvrt bi morao početi od umeća drugog Senćanina – reditelja Andraša Urbana koji je iz Sardinije na svoj, a potpuno novi način, na videlo izvukao dobru meru potencijala, predstavu uglavnom začinjavajući koreo-vokalnom aranžerijom karakterističnom za pop produkt pozorišta – mjuzikl. I upravo te note – naruženi pokret Deneša Debreija, sačinjen od svega samo ne gracioznosti, muzika Ernea Verebeša, komponovana u genetski modifikovanom hibridu brodvejskog melosa i fri džeza, značajno određuju željenu i postignutu alternativnost sveukupnog pozorišnog čina u subotičkom teatru „Kostolanji Deže“.
Da nije ovih tandema, onda bi glumci sada dobili mnogo više prostora, taman onoliko koliko i pored naglašeno ostvarenog autorefleksivnog intimizovanja reditelja Urbana s predstavljenim delom imaju u predstavi – sav. Čak i kad je on (na sceni) pretesan za pravo mnoštvo njih (stalni četvoročlani ansambl pozorišta „Deže Kostolanji“ gotovo je utrostručen). Sav, a ni sa malo mesta da se nepotrebno izađe van zadatog – unutrašnjeg i/ili pojavnog. Tako se i ostaje svoj i daje liku tačno toliko da ne bude karakterističan. Cela igra vodi u detinjstvo, izvornu zapitanost i u njoj nesputanost, u čitavo jedno polje u pravom, čak i bukvalnom smislu te reči.
I dok u atmosferi zabave, 'besmislica', jedna za drugom prolaze (i ostaju) sve važne i velike teme ovog sveta (nevinost, telo, vreme, sloboda...), ne treba zaboraviti onaj latinsko-medicinski dodatak iz naslova – Facies Hippocratica – koji označava ništa drugo do mrtvačko lice i upućuje da je ipak reč o smrtno ozbiljnom pozorišnom traktatu pisanom daleko posle kraja. Već davno od kad je superteška crna rupa postojanja iz ljudskog bića iscedila gotovo sve osim najtežih elemenata – filozofije, poezije, lepote, emocije i humora. I kao uprkos Besedešovoj rečenici iz teksta predstave – čovek i dalje ima od čega da se odrazi i čime da meri sebe!
Igor BURIĆ (Dnevnik, 8. maj 2009.)
