Predstava „Plaža” reditelja Andraša
Urbana nastala je prema Kamijevom egzistencijalističkom romanu „Stranac”
no, njena struktura nije linearna niti ona pravolinijski predstavlja
roman, već su u nju uključeni i drugi tekstovi, opservacije izvođača o
vlasti, društvenom sistemu, funkciji umetnosti, ali i trivijalnijim
stvarima: klima uređajima, šopingu itd. U predstavi nema fiksiranih
likova, glumci Andrea Erdelj, Marta Bereš, Arpad Mesaroš i Imre-Elek
Mikeš oblikuju fragmente različitih likova, uglavnom neodređenih,
pretapajući se iz jednog u drugi. Njihova igra je, kao i uvek, direktna,
posvećena, razoružavajuće iskrena i lična. Muziku uživo izvodi Atila
Antal (bas, elektronika), što u značajnoj meri doprinosi stvaranju
sasvim uzbudljive, senzualno prodorne atmosfere.
„Plaža” je veoma promišljena, postdramska, ili post/neoavangardna
predstava, donekle izgrađena na premisama istorijskih avangardi -
autorefleksivnosti, provokativne komunikacije sa publikom, tematizacije
odnosa realnog i fiktivnog, razbijanja tradicionalne dramske strukture,
ukidanje stabilnih likova itd. Ali, ta njena avangardnost nije anahrona,
predstava nije larpurlartistička, niti je zaglavljena u nekoj
formalističkoj samodovoljnosti. Naprotiv, ona pametno i duhovito
postavlja savremena značenja istorijskih avangardi, pri čemu je i na
tematskom planu prilično inspirativna, jer efektno polemiše o ljudskom
postojanju, identitetu, krivici, odgovornosti, smislu života, značenjima
smrti…
Realizovana prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša, predstava
„Sardinija” semože, takođe, definisati kao postdramska, pri čemu je,
strukturalno i izvođački, znatno složenija od „Plaže”. Reč je o nekoj
vrsti apsurdno komičnog mjuzikla koji se bavi nizom bitnih pitanja, u
oblasti politike, religije, etike i estetike pozorišta. Naracija je i
ovde fragmentarna, prepliće se nekoliko tokova radnje koja se dešava u
zatvoru.
U predstavi se, izuzetno inteligentno i višeznačno, upotrebljava
tehnologija (mikrofoni, video prenos). Četiri ekrana direktno prenose
radnju koja se odvija na sceni, onu koja je vidljiva publici, kao i onu
koju gledaoci ne vide. Ovaj postupak je podsticajan i na formalnom i na
idejnom nivou. Implicitno se postavljaju pitanja o odnosu živog i
medijatizovanog izvođenja, putem teatralizacije koja rastvara pozorišni
mehanizam. Na taj način se, takođe, izazivaju i razmišljanja o
društvenom nadzoru i kontroli, bezličnom totalitarizmu
orvelovsko-kafkijanskog tipa, kao i o otuđenju čoveka u okolnostima
opšte teatralizacije koju proizvodi medijski kontekst. Scena predstavlja
i neku vrstu bizarne teretane, čime se, autoironično, definiše i
problem važnosti tela u društvu koje unakažava duhovne potencijale
(scenografija Zoltan Perovič). Glumci igraju sasvim teatralno, u skladu
sa brehtovski ironičnim, distanciranim, analitičkim, krajnje
stilizovanim rediteljskim konceptom (Erdelj, Bereš, Mesaroš, Mikeš,
Robert Lenard, Gabor Mesaroš, Zoltan Molnar, Atila Uri, Zoltan Balint,
Akoš Buza).
Predstava „Sardinija” je malo neuobičajena u dosadašnjem Urbanovom radu,
zbog izbora žanra - tehno komičnog mjuzikla, ali ona poseduje sve
autentične vrednosti Urbanove rediteljske poetike:senzualnost, lucidnu
stilizaciju, začudnu maštovitost, šarmantan, ponekada detinje iskren
humor. A ova složena, raskošna forma predstave nije sama sebi svrha, već
daje okvire za izazovna razmatranja položaja savremenog čoveka, mučno
razapetog između hladne, otuđujuće tehno– stvarnosti i esencijalne, već
očajničke potrebe za pronalaženjem smisla postojanja, pregaženog
bezličnošću novih društvenih okolnosti.
