58. FESTIVAL PROFESIONALNIH
POZORIŠTA VOJVODINE - Zrenjanin, četvrtak 17. april 2008. - Urbi et orbi
Nekad se lepo znalo, u
onoj velikoj zemlji, Jugoslaviji – bar što se tiče pozorišta – Slovenci
imaju
najbolje pozorište modernog tipa, ali Vojvodjanski Madjari imaju
najeksperimentalnije TRUPE koje diktiraju tempo eksperimenta celom ovom
bližem
delu Evrope!..A onda je izbio rat – raspala se Jugoslavija – Slovenci su
otišli
i nastavili da se bave modernim i ostalim poozorištem – (povremeno nam
ga
prikažu u najboljem svetlu)..a Madjari su – oni najkreativniji – otišli u
Budimpeštu da tamo nastave svoju bitku za novo pozorište.Tu bitku su
jedno
vreme dobijali, a onda su je konačno izgubili. Utopili su se u prilike
jedne
ravničarske i malogradjanske madjarske pozorišne operete. Tako vam je
to..Kažem
– Madjari su otišli iz Vojvodine, ali jedan je OSTAO – Andraš Urban.
Gledao sam
na jednom krnjem BITEF-u, prvom pod
sankcijama, njegovog VOJCEKA u SKC-u
koga je napravio sa mladim glumcima u Subotičkom Narodnom
Pozorištu. To
je bilo energično istraživanje na fonu bledunjavog Festivala bez pravog
svetskog gostovanja. Posle toga je – bar za mene, Andraš Urban -
nestao!..I
sada se popjavio i to sa ovom i sa predstavom SABIRNI CENTAR u Srpskoj
Drami
Subotičkog Narodnog, istovremeno. Sinoć sam gledao URBI ET ORBI i
iskreno sam oduševljen
predstavom. Pre svega, Andraš Urban mi je vratio veru u mogućnost da se u
našoj
zemlji – kako god se ona zvala – IPAK, napravi moderno pozorište koje se
iskreno i hrabro bavi zaista NOVIM izrazom. Jer u ovoj predstavi ništa
nije
rutinsko i ništa nije uobičajeno!..Sve je pažljivo smišljano i pomno
traženo i
nadjeno. I to je traženo i nadjeno – što se iz predstave lako može
videti –
najtežim putevima, najdubljim istražvanjima i najiskrenijim
preispitivanjima
svega – i sebe i znanja i pozorišta kao takvog. Andraš Urban radio je sa
mladim
glumcima Martom Bereš, Andreom Erdelj, Imreom Elek Mikešom i Arpadom
Mesrošem,
sve one mukotrpne, ali treninge i radionice beskrajnog zadovoljstva
permanentne
kreacije, dok god ih nije osposobio da savesno i pomno, prekopavajući po
svom
iskustvu, ODREDE tačno one intimne slike i sklopove slika koje mogu i
žele da
artikulišu i podele ih – najpre sa partnerom, a onda i sa gledaocima.
Oni su
zajednički pronašli neke lične odgovore na bitna pitanja moralnog života
– i svog
i sveta oko sebe - sklopli su ih u izazovne scene i nanizali ih u
provokativnu
predstavu. Ima tu naravno i gromoglasne samoironije – ne zove se džabe
ženr
ovog komada ORALITET, koji zamenjuje klasični naziv žanra kome ovo delo
stvarno
i pripada - MORALITET, koji bi verovatno delovao pretenciozno kada bi se
naveo
bez distance. Ovako, sve je stavljeno pod znak pitanja – i polazište i
cilj, i
hod po mukama stvaranja i rezultat do koga se dolazi gledanjem ovog
ispovednog
dela. Kaže autor predstave Andraš Urban da je predstava nastala
POSTEPENO
NAPUŠTAJUĆI ISTOIMENI KOMAD JANOŠA PILINSKOG! I ne kaže to bez osnova –
jer
komad je ZAISTA i nastao tako što je delo Janoša Pilinskog stavljeno u
retortu
istraživačkog tima Trupe Andraša Urbana i toliko protreseno i
preoblikovano, da
je to postala samostalna celina koja može samo da se oslanja
na bilo kakvo literarno delo. To je postalo moderno
pozorište koje provocira i preispituje – pravi savremeni MOLRALITET. I u
tom
moralitetu ispituju se dometi poezije u komunikaciji, ispituje se
filozofija
osnovnih kontakata, ispituje se estetika trenutka stvaranja, ispituje se
moralno opterećenje slobodom i ljubavlju…Ispituje se sazrevanje i
ispituje se
odgovornost za uklapanje i neuklapanje u svet koji nas okružuje.
Predstava obiluje
protestnim nabojem i obiluje čednim prihvatanjem sopstvenog isklčjučenja
iz
sveta odluka. Predstava je bolni poziv na pokušavanje da se životom bude
dostojan vere u ideal. Čisto pozorišno gledano, žanr ovog savremenog
moraliteta
uklapa se u domen post dramskog
pozorišta. Tekst je tretiran skrupulozno i uglavnom samodovoljno.
Ono što
se govori toliko je raslojeno već u jeziku i u govornom izrazu, da je
sve
ostalo na sceni KONTEKST ili omentar. I mizanscen i prostor i kostim i
telo
glumaca. Ali i taj kontekst je aktivan i promenljiv, tako da tekst i
govorenje
– iako glavni dogadjaj na dramskom planu, trpi značajan uticaj ostalih
elemenata scene iako su svi zajedno tretirani kao kontekst. Sve je to
moguće
zbog duboke iskrenosti i ispovednog tona i ispovednog stava koji
spontano
prinudjuje gledaoca da se ispovedi pred tim mladim Jezuitima
preispitivanja. Ta
sila duboke analitičnosti, koja skoro vodi do opasnosti nepovratnog
odlaska u
samoosudu, ta izoštrena igla kojom se, jedan po jedan - bodu
polupotisnuti pojmovi
savremenog morala, ona napinje žile kucavice i neodoljivo insisitra na
rešenjima i na odlukama – o pitanjima časti, o pitanjima pripadnosti, o
pitanjima tolerancije, o pitanjima razumevanja – sebe, drugog i života i
sveta
uopšte. Pravo je čudo koliko su mladi glumci – svi redom početnici,
uspeli -
vodjeni sigurnom rukom već iskusnog reditelja Andraša Urbana, da
proničući u
sopstvene tajne, stvore jedno jasno i nadasve sveže i MODERNO pzorište.
Priznajem – mnogo mi je nedostajalo takvo pozorište i osećam veliko
zadovoljstvo da se ono pojavilo. KONAČNO!
Goran Cvetković (Radio
Beograd 2 – petak, 18.april 2008.)
