„Živeti samo zato da bi se živelo“, kritika je koja ostaje da odzvanja i koja u mnogome približava naš suludi svet izgubljenosti pojedinca, naročito ako je reč o hipersenzitivnom stvaralačkom geniju kakav je bio Geza Čat (1887-1919) i kakav je u predstavi „0.1 mg“ pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice, viđenoj u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz pretposlednjeg dana 13. Infanta.
Rađena po motivima Čatovog lika i dela, s čijom smo veličnom zahvaljujući istrajnom radu vojvođansko-mađarskih pozorišnih ljudi već dobro upoznati, predstava u režiji Andraša Urbana još je jedan doprinos otkrivanju ovog bačkog pisca nesrećne sudbine s početka 20. veka.
„0.1 mg“ se ne bavi, kao što bi se po naslovu reklo, Čatovom opsesijom opijatima, iako je taj motiv neeksplicitno prisutan u celini ove psihodelične predstave, koliko poslednjim godinama Čatovog života, njegovim psihičkim i zdravstvenim problemima, samoćom i neutaživom željom za smrću. Andraš Urban sve te motive opravadava i objedinjuje citatom s početka ovog teksta, nemogućnošću da se individua ostvari, pronađe i postigne neku svrhu, a ne samo puku reprodukujuću egzistenciju.
Dok Zoltan Pletl koncentrisano tumači Gezu Čata, Hermina G. Erdelji i Heni Varga u čudesnim transformacijama igraju njegove duhove, stalno prisutne likove majke, supruge i ćerke, ali i sve druge sagovornike, stvarne (doktore, vojnike) i nestvarne (literarne junake), s kraja Čatovog života. Urbanovu režiju karakteriše pokušaj doslednog prenošenja Čatovog narušenog psihičkog stanja, dramaturgija toka svesti jednog „ludaka“, mnoštvo simbola (sekira, riba, zemlja, trnje, krevet, kolevka...) u centralnom delu koncentrisanih oko institucije bolnice u kojoj je Čat radio kao doktor, ali se i lečio kao pacijent.
Ono što je poseban užitak predstave „0.1 mg“ su vanredni poetski dometi izazvani ne samo prozom Geze Čata (i korišćenom poezijom Otoa Tolnaija), nego i kreativnošću i maštom celokupnog ansambla pozorišta „Deže Kostolanji“, pojačanom muzikom Silarda Mezeija u živom izvođenju.
„Čovek - knjiga“ trupe „Finita La Komedija“ (Mađarska) u kojoj solo plsni performans izvodi Ferenc Feher, zatvorila je takmičarski program pretposlednje večeri 13. Infanta. U koreografiji samog Ferenca Fehera i O. Karuzo (Aniko Juhas) pratimo svet plesača, njegove težnje i borbe da se oslobodi, nešto kaže/ krikne i (ne)mogućnosti da se to postigne samo telom/ pokretom.
Izvedbu prvenstveno karakteriše repetitivnost (začarani krug) iz koje se „neuspešno“ izlazi dodavanjem i oduzimanjem elemenata glasa, muzike, garderobe i svetla. Sama tehnika plesa osobena je po narativnim sekvencama ostvarenim jezikom pantomime, po upotrebi elemenata borilačkih veština i energičnom, sugestivnom izrazu grčenja mišića i skokova/ padova, čime se dodatno problematizuje samo telo plesača.
Igor BURIĆ
02.07.2007. Dnevnik
