BRECHT HARD CORE BEZ
PRESTANKA
Predstava Andraša Urbana Brecht – the hardcore machine je treća s kojom
se pojavio na 42. Bitefu. Ovoga puta, glumci bivajući skoncentrisani na
fizičko, iz tela, mozga odstranjuju i najmanji deo intelektualne misli.
Ovim procesom, tokom rada, dobila se suština distanciranosti, otklona
karakteristična za Brehtov teatar.
Tela koja se kreću, a ponekad
marširaju savršeno funkcionišu u okviru jednog mehanizma. Ona postaju
fabrikovani marš stvarajući atmosferu ratne truleži, raspadnutog
duševnog sistema, što Brehta opseda, neposredno posle Prvog svetskog
rata. Najniži instiktni izraz dobijaju kroz glasovne mutacije. Telo
izloženo mučenju u više slika na kraju dobija pečat. Žigosanje,
uniformisanost su poštapalice u sadašnjem svetu. Represija nad telom se
može, osim neminovnim sredstvom militarističke manipulacije koja je
prisutna i sada, kao i u vreme Brehtove opsednutosti, tumačiti i kao
sredstvo današnje industrije. Imati savršeno telo, imati zdravo telo je
samo manifestacija modne industrije. Čovekovo telo je objekat
uništavanja u militarističkom poretku. Ono biva mučeno a, posle izvesnog
vremena, nestaje. U modnoj industriji, telo se izgladnjuje, destruira
da bi opstalo. Čini se da je uništavanje jedina mogućnost opstajanja.
Andraš
Urban daje gledaocima mogućnost različitih interpretacija. Istorijske
reminiscencije (suprotstavljanje staljinizmu) dobijaju univerzalno
značenje. Korišćenjem Brehtovih Bukovskih elegija, Urban kao da
oživljava Brehtove poslednje misli, dajući predstavi ironičan prizvuk.
Kombinacijom pojedinih slika i reči, ironija se pojačava. Breht ih piše
pred kraj života i kao da je ova predstava neka vrsta zaokružene
postavke njegovog života i rada. Ta igra Andraša Urbana, uprkos
prepoznatljivog “rukopisa”, znatno je različita od njegovog ranijeg
rediteljskog opusa, čime se pokazuje široki dijapazon njegovog
umetničkog senzibiliteta.
Glumci (čije je nastup za svaku pohvalu) i
reditelj, nisu, na okruglom stolu, zapravo, mogli precizno da objasne
kako je izgledao proces nastajanja ove predstave. Reditelj nije bio
sklon filozofskim interpretacijama, a glumci su, kroz neke apstraktne
pojmove, pokušali da prikažu svoje približavanje Brehtu, tako da je bilo
jasno da su i oni upali u vrtlog čuda teatra koji su doživeli ali nisu
mogli da ga do kraja protumače. Kao da je Brehtov trenutak začudnosti
ušao među njih neplanirano. Ovaj prividni “hendikep” aktera u
interpretaciji predstave je svedočanstvo o njenom bogatom pozorišnom
značenju i doživljaju.
