URBI ET ORBI, UDOBNOST PRE SVEGALažni modeli koje nude današnji mediji
katkad perfidnom transformacijim postaju aksiomi koje pojedinac prihvata
da bi stvorio lažnu sliku o sebi. Ali tako modelovana autopercepcija
raspada se pred stvarnim slikama iz njenog svakodnevnog života, koje
odišu nesređenošću i prljavštinom: preko priče o masturbaciji dolazi se
do istine o njenom pobačaju. Dobronamerni glasovi na početku prelaze u
košmarno, vrtložno preplitanje koje dovodi do kidanja svih ograda i
dolaženja do istine.
Andraš Urban predstavom Urbi et Orbi, po
tekstu Janoša Polinskog prekida (20. septembra u okviru pratećeg
programa Bitefa Showcase) osećanje autističnosti i rezigniranosti koja
je „ponuđena” gledaocima u predstavama sa početka ovogodišnjeg Bitefa
(izuzimajući, donekle, Manjak stvari Krištofa Martalera i Možda zauvek
Meg Stjuart). Ne zato što izbegava ljudske probleme nego što ih stavlja u
jedan ironijski i terapijski kontekst koji doprinosi katarzi. Tako su
pitanja grešnosti, ispovesti (ne samo u religijskom kontekstu),
čovekovog preispitavanja postavljena bez imalo mistifikacije.
Na
ogoljenoj sceni su samo stolice i mikrofoni. Publiku dočekuje četvoro
glumaca. Muškarci su u pidžamama, a žene u kombinezonima. Čovek danas i
njegova sposobnost aktivnog razmišljanja u stanju je konstantnog
dremeža. Bezbedno je ostati u neznanju, u životu bez misli i u
inertnosti duha, čime se sprečava mogućnost bilo kakve promena. Ako se
takva mogućnost i pojavi, strah od prepuštanja njoj, strah od promene i
novog biva jači i sledi brzi povratak u prethodno stanje.
Jedan po
jedan glumac dolazi, seda na stolicu ili stoji ispred mikrofona. Sve
započinje naivno i podseća na ponašanje učesnika u realitiy programu
Veliki brat. Razgovor se otvara pitanjima šta neko od njih voli, šta ne
voli. A oni koji ga isputuju su, u pojedinim trenucima, skoro
nevidljivi: sede u publici ili po mračnim uglovima scene, govoreći u
mikrofon. Pitani je u središtu, usamljen, izložen ne samo pitanjima već,
postepeno, i glasovima svoje podsvesti. Tako prvi akter (mlada žena)
bezbrižno priča o tome kako je dobra, još uvek nevina sa 24 godine, kako
se priprema da bude majka i domaćica. Čvrsto se drži neuprljane
predstave o sebi. Lažni modeli koje nude današnji mediji katkad
perfidnom transformacijim postaju aksiomi koje pojedinac prihvata da bi
stvorio lažnu sliku o sebi. Ali tako modelovana autopercepcija se
raspada pred stvarnim slikama iz njenog svakodnevnog života koje odišu
nesređenošću i prljavštinom: preko priče o masturbaciji dolazi se do
istine o njenom pobačaju. Dobronamerni glasovi na početku prelaze u
košmarno, vrtložno preplitanje koje dovodi do kidanja svih ograda i
dolaženja do istine. Iz tog procepa izranjaju, kroz priče aktera,
priimeri pedofilije, prostitucije i skrivenih frustracija.
Ogoljivanje
svakog od aktera i „dolazak do truleži” u njihovim životima završava se
jezivim krikom bolne spoznaje. (Tako žena u crvenom kombinezonu kleči,
plače zatim se kreće četvoronoške. Plače i dalje. Na kraju predstave je
krik i izgovorena reč „Bičuj!”). No takav krik, uprkos doživljaja užasa,
ima prizvuk katarzičnosti. Ova katarzičnoist usmerena je i prema
publici, prema kojoj je glumac direktno okrenut. To doprinosi osećaju
interakcije, otvaranju mogućnosti da se gledalac suoči sa sopstvenom
slikom i da otkrije načine tog suočavanja. U svakom slučaju, nudi mu se
uvid u teškoće da čovek vidi istinu u sebi i spozna lažnost modela koje
današnji svet, izložen raspadanju, nudi da bi sprečio to suočavanje.
Dakle,
osvešćivanje sopstvenih mimikrija jeste činjenica koja ne može da se
ignoriše u ovoj predstavi Andraša Urbana. A to je ohrabrujući poziv da
se i dalje prisustvuje ovogodišnjem Bitefu.
