Traganje za izgubljenom nevinosti
Janoš Pilinski/Andraš Urban, Pozorište
„Kosztolanyi Dezso”, Subotica, 42. Bitef, Showcase
Nastala na osnovu drame Janoša Pilinskog, predstava „Urbi et orbi“
reditelja Andraša Urbana može se definisati kao delo postdramskog
teatra, zbog mrvljenja linearnosti naracije, uključivanja drugih
tekstova u izvođenje („Hamletmašina“ Hajnera Milera), zatim istraživanja
statusa teksta u izvođenju, odnosa između izvođača i publike, kao i
pozicije teatra u okolnostima prevelikog uticaja tehnologije i masovnih
medija. U pogledu forme, predstava se može razumeti i kao
autorefleksivna, ironična replika na televizijske emisije, talk-show i
kvizove, koje, u osnovi, problematizuje, takvim stilizovanim oblikom.
Tematski je koncentrisana na pitanja greha i grešnosti, odnosa
duhovnosti i telesnosti, prolaznosti i večnosti, kao i na istraživanje
uzroka iracionalnog zla, gubitka nevinosti i spiritualnosti itd.
Prostor igre je scenografski krajnje sveden, što je vrlo funkcionalan
izbor, zato što se tako pažnja nepodeljeno fokusira na izvođače, kao i
na sugestivna, jednostavna, poetična, simbolička rediteljska rešenja. U
prvom planu predstave, pratimo iskaze četiri lika, koji odgovaraju na
pitanja nekoliko ispitivača. Ovi, pomalo kafkijanski, islednici,
delimično sede u prostoru publike, redukujući, u takvoj blizini, njenu
pasivnost, odnosno bezbednu distanciranost od radnje. Glumci koji
stvaraju centralne likove nastupaju zaista predano, slojevito,
hipnotički. Sa jedne strane igraju realistički, psihološki uobličeno,
dok, sa druge, u pojedinim momentima, nastupaju plastično. Putem te
izveštačenosti, oni i univerzalizuju likove, od konkretnih osoba
stvaraju opšte ljudske figure, metafore ambivalentnosti života,
uglavljenog između Erosa i Tanatosa, uzdržanosti i kršenja pravila,
kreativne žudnje za ljubavlju i autistične potrebe za samoćom.
Marta Bereš igra ženstvenu, senzualnu, lažno čednu Moni. Njen govor,
posredovan mikrofonom, u pojedinim momentima se razliva u pevanje i
piskanje, menja brzinu i tonalitet, postaje isprekidan, zadihan, divlji.
Tako i sama realnost glasa postaje tema predstave, pa se implicitno
postavlja pitanje o odnosu formalnih karakteristika glasa i glasa kao
sredstva izražavanja. Lik Tibora (Arpad Mesaroš) karakteriše gordost i
hipokrizija, kojima on maskira svoju usamljenost i tužno odsustvo
ljubavi. Zoltan (Imre Elek Mikeš) je predstavljen kao previše naivan,
razdragan, bezbrižan pedofil. To njegovo infantilno odsustvo svesti o
grešnosti možda je jezivije od opcije svesnog činjenja zla, zato što je
beznadežnije. Nimfomanka Žuži (Andrea Erdej) otelotvoruje greh
pohotljivosti, problematizujući i destruktivne potencijale seksualnosti.
Izvođenje, beskompromisno u verbalnom, kao i u telesnom smislu,
karakterišu i glumačke improvizacije. One produbljuju napetost,
konflikt, odbojnost između teksta i izvođenja, labave strukturu
predstave. Na taj način je čine spontanijom, stvaraju pukotine u
značenju, koje su, možda, otvori do nesvesnog, potisnutog, neistraženog.
U predstavu je uključeno i a cappella izvođenje songova. Sa jedne
strane, songovi podvlače tu stalnu težnju ka fragmentaciji, prekidanju
kontinuiteta, napuštanju teksta i nalaženju efektnijih načina
izražavanja. Sa druge, pesma je veoma emotivan izraz čežnje za
pokajanjem, purifikacijom, novim početkom.
Ljudsko biće je u Urbanovoj predstavi prikazano skoro nepodnošljivo
realno, u svojoj ogoljenoj, prokletoj materijalnosti, posrnulo, ranjivo,
nesposobno da se odupre telesnim iskušenjima koja kidaju njegov duh. U
jednoj od poslednjih scena, gde je Tibor sklupčan u položaju fetusa,
gotovo opipljivo se manifestuje esencijalna potreba za vraćanjem
izgubljene nevinosti. Očajnički se vapi za zaštitom majčine utrobe,
skidanjem kaljuga sa duše, temeljnim pročišćenjem. Finalne slike
zastrašujuće samoće i slabosti čoveka nameću ideju o neophodnosti
povratka skromnosti i jednostavnosti. Na ovom svetu smo, svi, ipak, samo
u prolazu.
