Janoš Pilinski, Urbi et orbi, režija
Andraš Urban, pozorište „Deže Kostolanji”, Subotica / Ivo Svetina, Edip u
Korintu, režija Ivica Buljan, Slovensko narodno gledališče, LJubljana
Pozorište „ Deže Kostolanji „ iz Subotice nastupilo je preksinoć prvi
put na Sterijinom pozorju. Predstava „Urbi et orbi“ Janoša Pilinskog u
režiji Andraša Urbana, izvedena u okviru selekcije nacionalne drame i
pozorišta, na pravi način sledi osnovne postulate ovog teatra -
alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost. Reditelj je najavio
ovu predstavu kao verbalno- tekstualni oralitet - sa dosta smeha,
pikanterija i potresnim trenucima- postepeno napuštajući istoimeni komad
Janoša Pilinskog. „Dnevnik“ je već pisao o ovom otvarenju Andraša
Urbana prilikom učešća na Festivalu vojvođanskih profesionalnih
pozorišta u aprilu u Zrenjaninu.
Na uzbudljiv i neposredan način, bez rampe, Marta Bereš, Andrea Erdelji,
Imre Elek Mikeš i Arpad Mesaroš razoružali su publiku uverljivim, bolno
veristički “stilizovanom” tumačenju likova koji se mole/ ispovedaju u
svojim noćnim odorama (pižamama). Greh, blud, ljudska priroda u
kontrastu s “božjim” rečima, stvara ponor u koji redom upadaju jedan za
drugim, dok se pred očima publike odvijaju provokativni prizori koje bi
metaforično mogli da se nazovu “isterivanje đavola”. Urban još jednom
demonstrira svu silinu svoje poetike koju karakterišu jake boje, jaki
mirisi i retki, ali simbolično jaki rekviziti (lanci, lavor, kolevka od
metal...), u beskompromisnom naletu teatra na ono što oblikuje
svakodnevicu i “skrušenost” ljudskih života.
OKRUGLI STO O PREDSTAVI „URBI ET ORBI“
Bolno skidanje maski
Predstava „Urbi et orbi“ u režiji Andraša Urbana, koju je na Sterijinom
pozorju izvelo pozorište“Deže Kostolanji“ iz Subotice, nastala je po
tekstu Janoša Pilinskog, o razgovoru dvojice papa, ali u njoj postoje
četiri lika umesto dva, naveo je na Okruglom stolu reditelj Urban, tako
da se zapravo može govoriti o novom delu. U predstavi ima i citata iz
Svetog pisma, ali ima i teksta stvaranog u toku same predstave. Izabrani
tekstovi vrlo tačno opisuju svet, dok sama predstava, po rečima Urbana,
govori o nekim osnovim problemima ljudskog života, koji se iznose u
ličnim ispovestima ovih likova, kroz svojevrsno unakrsno propitivanje,
odnosno intervju u kojem učestvuju ostali likovi.
Inače, ova predstava se izvodi u mnogo manjem prostoru od scene „Jovan
Đorđević“ SNP, tako da postoji izvesna bliskost sa publikom. Desi se
neka vrsta zajedničkog čina, naveo je Urban, ali ne tako što publika
učestvuje postavljanjem pitanja, nego suočavanjem s pomenutim
ispovestima. Kada je predstava dobro odigrana, a već je izvođena preko
trideset puta, onda se, po rečima Andraša Urbana, postiže prekoračenje
pozorišne granice ili stvarnosti. Odgovarajući na pitanje u kojoj meri
postoji improvizacija u ovoj predstavi, Urban je napomenuo da je bilo u
procesu rada, ali da se sama predstava ne zasniva na njoj.
Glumica Marta Bereš pomenula je da je svo četvoro glumaca iz ove
predstave zajedno završilo studije, znaju se vrlo dobro, i imaju
poverenja jedni u druge, što je vrlo važno kada se radi predstava koja
govori o delikatnim stvarima. Reditelj Urban, po rečima glumice Andree
Erdelj, tačno zna kakve zadatke kome treba da daje, i sa svakim od
glumaca ima drugačiji odnos, tako da su svi u ovom pozorištu prihvaćeni
kao pojedinci i ličnosti sa svojim specifičnostima. Ali, dodala je ona,
svi imaju isti cilj, da stvaraju dobru predstavu i da budu dobro
pozorište. Postoji velika odgovornost jednih prema drugima, naveo je
glumac Imre Elek Mikeš, i svest da će se, ako neko nema dovoljno
koncentracije, naneti zlo predstavi, jer se ona stvara zajedničkim
naporima.
Odgovarajući na pitanje da li veruje u mogućnost katarze, Urban je naveo
da efekat pozorišnog čina postoji među publikom, ali pitanje je da li
bi trebalo u ovoj predstavi govoriti o olakšanju, jer se ona ne završava
s takvim osećajem. Postoji li nelagoda kada se izgovaraju stvari koje
se u građanskom smislu lascivne, zanimalo je Kseniju Radulović, na šta
je Marta Bereš odgovorila da je mnogo teže postati duhovno nag, i da je
svakom glumcu bolno skidanje maski. Ali, to je faza koja treba da se
pređe tokom proba, da glumca više ne bude sramota toga šta govori i da
se skine nag na sceni. Kada se dođe do predstave, to više ne postoji kao
problem. Mi smo svesni da je to što govorimo deo života, istakao je
Mikeš, a pozorište svakako treba da se bavi svime što obuhvata naš
život.
Primedbe da ova predstava ukazuje na instinktivno i animalno u ljudskoj
prirodi Urban je prokomentarisao rečima da je ukazivanje na životinjsku
stranu već pomalo dosadno. Kao da je uvek nepristojno govoriti o tome, i
uvek se ti problemi dešavaju negde drugde, nisu naši, i svi se
postavljaju tako da se na vrlo agresivan način štite od toga.
ANDRAŠ URBAN, REDITELJ PREDSTAVE „URBI ET ORBI”
Ispovest u ljudskom kontekstu
U ambijentu hrišćanskog, evropskog, neke mitologije i religijskog,
pojavnjuju se određeni pojmovi koji se bave osnovnim problemima ljudskog
života, i mi smo počeli da se bavimo tim pojmovima. -kaže reditelj
Andraš Urban.- Jako je bitan bio momenat kad smo stigli do reči
ispovest, i kada smo je posmatrali ne samo u religijskom obliku, kao
vrstu rituala koji se obavlja u crkvi, nego u vrlo ljudskom kontekstu.
Tekstovi ispovedanja u predstavi, ono što nije napisao Hajner Miler ili
Pilinski, nisu nikad bili napisani. Nastali su na probama, zapamćeni su,
svašta je rađeno sa njima, ali nikad nisu zabeleženi. Samo su zapisani
zbog simultanog prevoda. Glumci nisu imali tekst po kojem uče, ali su
znali o čemu će pričati. Ta strana improvizacije manja je nego što je
bila u početku, ali i danas je redosled unutar jedne ispovesti
neizvestan, i može da se promeni.
Glumci čak mogu drugačije da postavljaju pitanja. Imamo fiksne momente,
ili neke replike koje se uvek tako dešavaju, ali sam razgovor i način na
koji se nešto prepričava može da se menja. Glumci čak imaju neku vrstu
zadatka da u svakoj predstavi mogu da isprobaju neke nove stvari. Oni su
zapravo u vrlo u teškoj situaciji za vreme predstave, jer moraju da
postavljaju pitanja, da izgovore neki tekst, ali istovremeno i da
kreiraju.
Nataša
Pejčić (Dnevnik, 03.06.2008)
