Predstava „Plaža” reditelja Andraša
Urbana nastala je prema Kamijevom egzistencijalističkom romanu „Stranac”
no, njena struktura nije linearna niti ona pravolinijski predstavlja
roman, već su u nju uključeni i drugi tekstovi, opservacije izvođača o
vlasti, društvenom sistemu, funkciji umetnosti, ali i trivijalnijim
stvarima: klima uređajima, šopingu itd. U predstavi nema fiksiranih
likova, glumci Andrea Erdelj, Marta Bereš, Arpad Mesaroš i Imre-Elek
Mikeš oblikuju fragmente različitih likova, uglavnom neodređenih,
pretapajući se iz jednog u drugi. Njihova igra je, kao i uvek, direktna,
posvećena, razoružavajuće iskrena i lična. Muziku uživo izvodi Atila
Antal (bas, elektronika), što u značajnoj meri doprinosi stvaranju
sasvim uzbudljive, senzualno prodorne atmosfere.
„Plaža” je veoma
promišljena, postdramska, ili post/neoavangardna predstava, donekle
izgrađena na premisama istorijskih avangardi - autorefleksivnosti,
provokativne komunikacije sa publikom, tematizacije odnosa realnog i
fiktivnog, razbijanja tradicionalne dramske strukture, ukidanje
stabilnih likova itd. Ali, ta njena avangardnost nije anahrona,
predstava nije larpurlartistička, niti je zaglavljena u nekoj
formalističkoj samodovoljnosti. Naprotiv, ona pametno i duhovito
postavlja savremena značenja istorijskih avangardi, pri čemu je i na
tematskom planu prilično inspirativna, jer efektno polemiše o ljudskom
postojanju, identitetu, krivici, odgovornosti, smislu života, značenjima
smrti…
Realizovana prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša,
predstava „Sardinija” semože, takođe, definisati kao postdramska, pri
čemu je, strukturalno i izvođački, znatno složenija od „Plaže”. Reč je o
nekoj vrsti apsurdno komičnog mjuzikla koji se bavi nizom bitnih
pitanja, u oblasti politike, religije, etike i estetike pozorišta.
Naracija je i ovde fragmentarna, prepliće se nekoliko tokova radnje koja
se dešava u zatvoru.
U predstavi se, izuzetno inteligentno i
višeznačno, upotrebljava tehnologija (mikrofoni, video prenos). Četiri
ekrana direktno prenose radnju koja se odvija na sceni, onu koja je
vidljiva publici, kao i onu koju gledaoci ne vide. Ovaj postupak je
podsticajan i na formalnom i na idejnom nivou. Implicitno se postavljaju
pitanja o odnosu živog i medijatizovanog izvođenja, putem
teatralizacije koja rastvara pozorišni mehanizam. Na taj način se,
takođe, izazivaju i razmišljanja o društvenom nadzoru i kontroli,
bezličnom totalitarizmu orvelovsko-kafkijanskog tipa, kao i o otuđenju
čoveka u okolnostima opšte teatralizacije koju proizvodi medijski
kontekst. Scena predstavlja i neku vrstu bizarne teretane, čime se,
autoironično, definiše i problem važnosti tela u društvu koje unakažava
duhovne potencijale (scenografija Zoltan Perovič). Glumci igraju sasvim
teatralno, u skladu sa brehtovski ironičnim, distanciranim, analitičkim,
krajnje stilizovanim rediteljskim konceptom (Erdelj, Bereš, Mesaroš,
Mikeš, Robert Lenard, Gabor Mesaroš, Zoltan Molnar, Atila Uri, Zoltan
Balint, Akoš Buza).
Predstava „Sardinija” je malo neuobičajena u
dosadašnjem Urbanovom radu, zbog izbora žanra - tehno komičnog mjuzikla,
ali ona poseduje sve autentične vrednosti Urbanove rediteljske
poetike:senzualnost, lucidnu stilizaciju, začudnu maštovitost,
šarmantan, ponekada detinje iskren humor. A ova složena, raskošna forma
predstave nije sama sebi svrha, već daje okvire za izazovna razmatranja
položaja savremenog čoveka, mučno razapetog između hladne, otuđujuće
tehno– stvarnosti i esencijalne, već očajničke potrebe za pronalaženjem
smisla postojanja, pregaženog bezličnošću novih društvenih okolnosti.
