Nema malih i velikih pozorišta, ima malih i velikih umetnika i nema centra i provincije u umetnosti, samo ih ima u dušama umetnika. U jednom zaista malom – po gabaritu i broju mestra za publiku – pozorištu u Subotici, gledali smo ponovo VELIKU predstavu TERAPIJA na sceni pozorišta na Madjarskom jeziku Kostolanji Deže szinhaza. Tekst izvesnoig Kristofera Djuranga, poslužio je kao početak priče o pozorištu, o ljudima, o vremenu – i najvažnije, priče koju su umetnici ispričali – otvoremno, samokritično i ssamoironično - o sebi i svom vremenu. O vremenu kiča i nadobudnih priča o poznavanju ljudske duše i o ljubavi i seksu u jenom smešnom i otrežnjujućem kontekstu koji se smeje svim slabostima koje možete da zamislite. Mogla je ova predstava da se bavi i pitanjima finansijske krize u društvu u kome se laže i krade, mogla se baviti pogrešnim shvatanjima istorije i nacije u društvu u kome se do juče ratovalo, moigla se baviti sex trafficingom na granicama buduće i prošle Ervroipe..a bavila se pitanjima upoznavanja izmedju ljudi koji očajnički žele da ih vole i da budu srećni, a to im nikako ne polazi za rukom. U osnovi ovo je bio jedan vedri i sarkastični cabarett u kome se mnogo i ODLIČNO peva i to uglavnom na sistem karaoke imitacije života, što je postao zaštitini znak cele predstave – ta imitacija života koja se danas naziva životom. Ali – predstava je i POBUNA – naravno (!) pritiv te imitacuije i protiv svake vrste kiča, šunda, šablonskih odgovora na bitna poitanja svakodnevnog života čoveka i žene danas u svetu. Predstava se bavi univerzalnim problemima opstanka ljudske – muško-ženmske, muško–muške…ljubavne veze koja podrazumeva – ta veza – medjusobno poznavanje i poštovanje, ljujbavnu strast i ispunjenje, kominikaciju i boljitak u toj vezi – a sve to tretira na smešan-da-smešniji-i –ne-može-biti – način, poput jednog Monti Pajtonoivskog poznatog ludog Cirkusa. I ne kaže se džabe da za pozorište ne treba mnogo – samo talenta ui znanja, ljbavi i veštine – a za dekor i kulise – to neka se pobrine mašta gledalaca. Setimo se samo šta se priča o Šekspirovom pozorištu, ili o pozorištu Atinske Antičke Tragedije, u kojima je reč dočaravala i bitke i smrti i dvorove i predele i putovanja i šumu koja hoda. Tako je i u malom Kostolanji Deže pozorištu bilo dovoljnio da se donesu dva stola i četiri najmanje stoličice iz lošeg bara, pa da redteljka i šestoro odličnih glumaca naprave “predstavetinu” od dva sata u kojoj sve pršti od smeha, inteligencije, ironije, samoaalize, veštine, hiumora, kritike kiča u nama i oko nas u svakom trenutku. Imre – Elek Mikeš, Andrea Erdelj i Čaba Ralbovski – prosto zato što su bili zastupljeni u više scena – dominirali su brzinoim, slobodom tretmana emocije na sceni, konceptom lika i nasdasve – Montipajtonovskom otkačenošću uz svesnu i savesnu samironiju. Bilo je neaboravno pratiti neuspele i uspele – svejedno – sastanke ljubavnika koji se nalaze preko internet oglasa koje igraju – najniži po visini od svih, koji se predstavlja za novog Romea – Imre Mikeš i neurotična lepotica – “Sisa koja hoda” – kako se sama okarakterisala u trenutku samoanalize, Andrea Erdelj. Njihov tretman ljujbavi i upoznavanja, komentar ljudske neuspešnosti i praznoverice, ali i iskrena težnja likova za ljubavlju i lakoća manipulacije slabostima i nedostacima tih likova iz senke civilizacije – te scene su antologijski priručnik koji otkriva mnoge i mnoge slojeve ljudskog ponašanja u savremenoj otudjenosti, a sve je IPAK, neopterećeno teorijom i govori čistim pozorišnim – glumačkim i rediteljkskim jezikom vesele Histrionske superiornosti, koja nas - ili pohodi ili ne pohodi, u igri glumca – od Renesanse i Kmedie del Arte do danas. Likovi, komentari, samoironija, iskreni pasaži i ispovesti glumaca, sve se to prirodno upliće u jednu složenu pozorišnu studiju savremenog sveta koji pokreće sva pitanja o kojima stalno mislimo i rešeavamoi ih usput - uglavnom pogrešno.Tobožnji bedeker o upoznavanju i skretanju ljubavne pažnje na sebe, uputstva za držanje u pokortnosti žene ili muža u braku, prva iskustva kod psihijatra…sve su to matrice današnje lične tragedije u kojoj su svi NEUSPEŠNI – i biznismeni i propalice, i djaci i profesroi, i psihijatri i njihovi pacijenti. Lik jedne ćaknute i usamnljene psihiujatrice odlično je prikazala Marta Bereš, a drugi – još ludji psihijarat sa sexualnim problemima biuo je najotkačeniji na sceni – Čaba Ralbovski. Arpad i Gabor Mesaroš na kraju su se srećno našli u homseksualnoj vezi kolju su ironično i duhovito tražili i spremali kroz niz epizoda u kojima su iscizelirali karaktere savremenih homoseksualaca – zvezda TV sapunca. Još jednom moram da spomenem vrhunsku tehničku i glumačku veštinu mladih glumaca kolji pevaju, igraju, plešu, i - naravno – GLUME – savršeno i inteligentno – vidi se da su prošli odličnu škou svog, već iskusnog direktora Andraša Urbana, ali i da su radili pod sigurnom i mudrom rukom rediteljke Olivere Djordjević. Svaka Čast!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – petak, 23.januar 2009.
