U poslednje vreme
reditelj Andraš Urban vratio se na velika vrata u pozorišnu javnost ovog dela
sveta – od Budimpešte preko Subotice do Beograda. Radi mnogo i pojavljuje se na
svim festivalima od značaja – INFANT, Sterijino Pozorje i BITEF, a pozorište u
kome je on umetnički direktor, evo sinoć je ovom premijerom proslavilo četrnaesti rodjendan. Gledao sam sve najnovije predstave ovog
maštovitog reditelja sa jasnim opredeljenjima u pozorištu i sinoćna predstava
mi se čini najkompleksnijom i najčistijom u stilu koji Andraš Urban promoviše.
Radi se o vrsti pozorišta sastavljenom iz slika – atraktivnih i borbenih,
hrabrih i mučnih, radi se o filozofiji pobune protiv raznih učmalosti i radi se
o jednoj borbi za pravdu u svakom slučaju. Zato bi to moglo da bude POLITIČKO POZORIŠTE
na savremenei način. Činjenica da je to pozorište Madjarske manjinske zajednice
u Vojvodini, višestruko je značajna za rad ove trupe u Subotici. Predstave se
igraju uglavnom na Madjarskom jeziku, ali često se peva ili govori i na
Srpskom. To odmah usložnjava ionako složenu strukturu predstave koja je –
redovno – sastavljena od niza kraćih ili dužih celina – skoro bi se moglo reći
- skečeva sa poentom, u kojima ima i literarrnog, ali i materijala koji se
izražava pesmom, plesom, pantomimom, fizičkim teatrom, slikom ili bilo kojim
sredstvom koje je reditelju dostupno. TURBO PARADISO je izrazito politizovana
predstava i tiče se svih oblika savremenog života. Autor se trudi da vreme u
kome živimo, ali i vreme koje je neposredno iza nas – rat na teritoriji bivše
države koja se zbog tog rata raspala, proanalizira sa svih srtrana i da ga
priredi za našu analizu, što dublje i što višeznačnije. Tako se teme nasilja
kao takvog, prepliću sa temama ratnog nasilja i rezultata tog nasilja.
Najbolnija scena je svakako u Turbo Pradizu bila scena ispovesti tri žene,
razgolićene u grču preispitivanja – ispovesti o nasilju koje je nad njima izveo
rat – odnosno ratnici, vojnici, muškarci, nasilnioci, zlikovci u prolazu. Ta
slika nasilja bila je gola i presna kako bi nas svojim vapajem otreznila i
podsetila na zločin koji mora biti kažnjen. Zločinac nema ime ako mu ga mi ne
damo i ako ga ne osudimo. To što ove žene ne daju nikakve indicije KO bi mogao
biti njihov mučitelj, čini zločin UNIVERZALNIM i bode nas svojim bodljama zla
do bola. Ali ni ta scena nije bila bez obrta ironičnog podvlačenja neuništivog,
večnog, zla u nama samima – zla koje se ne gasi ni u najvećoj nesreći. Cela
predstava je, budući sastavljena od slika, u stvari jedan niz izazova
iskustvima života koji živimo. Niz scena nasilja koje se prakticira kao naučni
eksperiment – na zahtev i sa praćenjem učinka na žrtvu, duhoviti je izraz svih
onih ružnih i gadnih udaraca koje zadajemo i primamo spontano i svakodnevno, a
da ih više nismo ni svesni. Andraš Urban i njegova odlična ekipa glumaca iz
Pozorišta “Kosztolányi Dezső“ iz Subotice, trude se svim sredtvima da igrom i
pesmom, glumačkim partijama, monolozima i dijalozima – trude se da nas PODSETE
i nateraju nas da se OTREZNIMO i da se OSVESTIMO i da procenimo to nasilje u
kome učestvujemo i da ga NE ZABORAVIMO. Naprotiv – vapaj za pravednom KAZNOM
isijava iz ove jake i brze predstave. U tom smislu moramo navesti imena tih
višestruko veštih i posvećenih glumaca ovog mladog četrnaestogodišnjeg pozorišta. U predstavi su učestvovali stalni članovi
ansambla Marta Bereš, Andrea Erdelj, Julija Kokrehel, Imre-Elek Mikeš, Arpad
Mesaroš i Gabor Mesaroš. U nekoliko prethodnih predstava ova ekipa je prošla
specijalnu školu dramatičnog i ironičnog scenskog iskaza i stekla mnoge veštine
savremenog performerskog, univerzalnog jezika, evropskog pozorišta. Mladi i
okretni, spretni i uporni u svojoj igri, ovi glumci čvrsto stoje na sceni i
donose sveže i jasne umetničke slike, koristeći sva sredstva modernog glumca, a
pred njima je još jako dug ghlumački vek u kome će – sudeći po dosadašnjem
iskustvu – nastaviti da osvajaju nova i nova znanja umetnosti scene. Andraš
Urban uspeo je da sklopi – birajući veoma rizična i izazovna sredstva, veoma
širokog spektra – složenu predstavu koja otvara važne i bolne asocijacije
kombinovane sa raznim vrstama surove ironije i samoironije. Vrhunac izazova je
i sredstvo – objekat – rekvizita – gumena žena na naduvavanje, sprava koja se
kupuje u sex šopu. Dva puta je taj objekat iznesen na scenu, drugi put još
dopunjen i objektom za prakticiranje sodomije – jedno omanje jagnje od
plastike, ali je odmah i vraćen iza bine a da nije sa njim ništa izvedeno.
Šteta, tek bi igra sa tim super-ironičnim objektom, bila poseban doživljaj za
publiku na putu samosaznanja i tumačenja stvarnosti. No – možda će se igranjem
u ovaj element razigrti. Inače – proslava 14. rodjendana Pozorišta “Kosztolányi
Dezső“ sa predstavom Turbo Paradiso reditelja Andraša Urbana je sasvim savim
uspela. Čestitam!
Goran Cvetković (Radio
Beograd 2, 11. novembar 2008.)
