Laslo Gerold
NEVERNA VERNOST
Naziv predstave će mnogo verovatnije podsetiti na papin blagoslov koji svaki godine upućuje gradu i svetu, a koji je postao opštepoznat zahvaljujući televizijskom prenosu, nego na istoimenu dramu Janoša Pilinskog, koju je zajedno sa još tri dramska teksta (Deca i vojnici, Nadgrobni spomenik i Žive slike) objavio u knjizi Konačni rasplet (1974) i koja se, slično kao i ostale njegove drame, vrlo retko nađe pred pozorišnom publikom. Čak i u slučajevima kada je postavljana na scenu, publika je nije gledala u „velikim pozorištima“, nego zahvaljujući trupama koje računaju na zainteresovanost malobrojne publike prijemčive na pozorišni eksperiment, a i tada su prvenstveno igrane dve duže drame Deca i vojnici i Žive slike.
Posmatrano iz tog ugla ne iznenađuje, štaviše, podrazumeva se da je upravo pozorište poznato po svojoj sklonosti ka eksperimentisanju izašlo pred publiku sa predstavom rađenom na osnovu Pilinskijeve drame Urbi et orbi. Upravo tako, na osnovu tog dela (u programu može da se pročita: „postepeno zapostavljajući istoimenu dramu Janoša Pilinskog“), s obzirom da nije Pilinskijeva drama na repertoaru, iz nje ćemo čuti samo nekoliko rečenica (zajedno sa monologom uzetim od Henrija Milera), nego nam se pred očima odvija drama koja evocirajući vrlo intenzivnim pozorišnim jezikom stadije zločina, kazne i pokajanja progovara o čovekovoj težnji da voli i čežnji za ljubavlju. U tom smislu predstava je verna Pilinskijevoj drami, a istovremeno je neverna prema njoj, s obzirom da ne govori o raspravi koju vode Beli papa u agoniji i Crni papa pozvan da ga zameni na papskom prestolu, nego se kroz ispovesti četiri obična čoveka ispreda priča o zločinu koji rađa patnju i težnji ka pokajanju. Poslednja rečenica predstave je: „Bičuj me!“
Ukoliko bi u Pilinskijevoj drami tražili rukohvate za pozorišni proces koji se odvija pred nama, možemo se pozvati na nekoliko rečenica koje izgovara Beli papa: „Sve što je bilo otpad i životodavna voda u meni beži iz mojih udova“ – „Muka me je oborila. Na mom plaštu telesne izlučevine zamrljale su ljiljane. Nemam više ništa osim toga. Samo uminuće ponekad. U zoru se sunce na crnom, drvećem i krovovima ne/sređenom crtežu pojavljuje poput razbijenog ptičijeg jajeta.“ –„Toliko bih već želeo da se suočim s Bogom.“
U predstavi se umesto dvoje papa iz Pilinskijevog teksta pojavljuju dva muškarca i dve žene. Svi četvoro svoje ispovesti daju kroz intervjue.. Pitanja, koja uprkos uvežbanosti deluju kao improvizacija, postavljaju ostala tri aktera, koji sede u publici ili su izmešetni na rub pozornice. Ovim postupkom reditelj otvara mogućnost da i mi postavimo pitanje, ali nas istovremeno upozorava da će sledeća intervjuisana osoba biti iz naših redova, te da bi u ovoj surovoj igri iskrenosti i mi sami mogli da dođemo na red, iako se u suštini radi o pozorištu, još uvek se nalazimo u pozorištu i gledamo predstavu.
Sva četiri lika u predstavi otkriće nam da im je život neprestano pretvaranje. Čedna, lepa i pametna Moni (Marta Bereš) je farisej koja pod krinkom nevinosti skriva svoju požudu, i koju će ispitivači, nakon što su bujicom pitanja izazvali njeno iskreno priznanje, primorati da se od svojih grehova simbolično očisti tako što će sapunom izribati jezik. Tok prisilnog samoispitivanja ponavlja se i u slučaju ostala tri aktera. Tiboru (Arpad Mesaroš), činovnik koji na silu održava samodisciplinu, otkriva nam da krutim nastupom nadoknađuje, ili tačnije, prikriva nedostatak ljubavi. U svojoj poslednjoj sceni on se uvlači u po dužini prepolovljeno bure i zauzima položaj fetusa, da bi na taj način izrazio svoju čežnju za ponovnim rađanjem, koje je neminovno da bi se ostvario drugačiji život. Međutim, novog života nema bez pokajanja, koje je simbolički predstavljeno u nastavku scene kada glumac stoji četvoronoške i podnosi da ga kolega bičuje mokrim užetom (stvarno fizičko iskušenje!) Zoltan (Imre Elek Mikeš) je profesor čiji je greh pedofilija. A Žužin (Andrea Erdej) nimfomanija. Da se u predstavi potonja dva greha smatraju težim, saznajemo u završnim trenucima scena. Nakon što je pomoću jednog veštačkog crnog penisa morao da evocira zavođenje jedanaestogodišnje Marike, pokajanje predstavlja scena dugotrajnog trzanja i grčenja. Žuža, opet, kojoj je svaka druga reč kurac, radi pročišćenja jezika mora višeminutnim neartikulisanim urlanjem da demonstrira svoju patnju i želju za iskupljenjem. U ovoj sceni dobija pravi smisao žanrovski naziv predstave: „verbalno tekstualna oralnost.“
Četiri životne priče koje se završavaju zajedničkim ritualom pročišćenja – gde u završnoj sceni Žuža izgovara: „Bičuj me!“ – izražavaju Pilinskijevu misao zabeleženu u piščevom eseju o božanskoj dramaturgiji: Svaki ljudski život je dijalog postanka i nestajanja, i neminovno je dramske konstrukcije.“
Tu dramatičnost izražava i predstava u kojoj je vrlina režiserskog postupka Andraša Urbana u tome što koristi Pilinskijev tekst da bi urbi et orbi objavio svoju pozorišnu parabolu o grehu, patnji i želji za iskupljenjem, što uspeva da nekoliko odlomaka iz teksta dramskog pisca poveže u misaono jasnu predstavu, kao i da spontanom, improvizovanom i surovom četvorostrukom „igrom“ pitanja-odgovora izdigne svoje glumce iz uloge strastvenih ispitivača u ekstazu intenzivnog proživljavanja. U ispovestima Marte Bereš i Imrea Mikeša od humora koji je posledica naivnosti smešao je boje tragičnog, dok u slučaju Andreje Erdej i Arpada Mesaroša umesto humora nailazimo na prisilnu, naknadno odbačenu, razotkrivenu samodisciplinu
Surova, ali duboko ljudska predstava.
Život(no) pozorište.
(prevod s mađarskog jezika: Viktorija Šimon Vuletić)
