Petra Bakoš (Symposion)
Šta zaslužuje ovaj grešnik…?
„Svako spava u čemu želi.“
I doista: svi spavaju. Zatvaraju oči nad smežuranim kosturima svojih duševnih aveti. Duh im je ukočen.
Među nama, gledaocima, sede radoznalci. Ispitivači? Islednici? Govore iz nas. Ovako bi i mi postavljali pitanja? Ovakva? I šta znači taj govor u množini? Postali smo zajednica kojoj se pojedinac izlaže. Ljudi s mikrofonima su među nama. Metalnim glasovima zasecaju meku toplinu obora, probadaju vazdušni mehur koji gledaoce drži zajedno. Prostori se slivaju u jedno, ukidaju posebnost gledališta i pozornice i na taj način potvrđuju, fokusiraju pažnju na nemogućnost njihovog prostornog razgraničenja. Izviru pitanja, a lik koji usamljeno treperi pod svetlom reflektora primoran je da ad hoc reaguje, ali ne gradu i svetu. Jer dok ti je grad, dok ti je svet publika, govoriš sebi: prilagođavaš rečenice onome što je za tebe svet ili grad. Što ionako može da služi za opravdavanje svog oportunističkog, neotmenog bića. Jer grad, a posebno svet, ne obraća pažnju. Samo ti čuješ svoj odjek. Međutim, ukoliko neko odjednom progovori iz gomile, dobije glas i lice, to može da te podstakne na zbunjujuće slučajne manevre. Eventualno, moraš da odgovoriš na izazove s kojima u svojim zaštićenim krugovima u glavi nisi morao da se boriš. Mogao si, ali radije si izbegavao tu borbu, sakrivao se, zamagljivao stvar.
Naravno, ovo je predstava. Namučena jedinka ispere usta i seda na mesto onoga koji ga je isleđivao. Uloge su zamenljive: i ispitivač i ispitanik na isti način pate. Ili ne pate? Četiri glumca (Marta Bereš, Andrea Erdej, Arpad Mesaroš, Imre Elek Mikeš) igraju Moni, Tibija, Zolija i Žužu ili su samo četiri lika koji su u jednoj ispitivačkoj igri uzeli imena moni, tibi, zoli, žuži? Jesu li imena stvarno imena likova ili se koriste samo na pozornici, pod svetlom reflektora, znači, označavaju nešto samo u prostoru igre ispitivanja? Zar je to onda „pozorište u pozorištu“?
U stvari, svejedno je. Ako neko stane pod svetlost lampe, kao što je to njih četvoro uradilo, i počnu da ga ispituju, kao što su njih, pojedinačno, slika karaktera koji se na osnovu reakcija na pitanja i odgovore pomalja pred nama svakako je mozaik sastavljen od fragmenata diskursa. Za one koji primaju poruku upravo to daje aktuelnu živost, to je njihov odnos prema Drugom.
Svaki od likova konstruiše svoju javnu ličnost duž jedne jake moralne norme. Na osnovu pripremljenih referata, tojest po načinu na koji prezentuju sebe. Moni je odana hrišćanskom idealu devičanstva i čistote, Tibi se ophodi po belačko-heteroseksualnom-(zapadnom) muškom kodeksu. Zoli svoje postupke provlači kroz čistilište strastvene ljubavi, Žuža se odvojila od socijalno-konvencionalnog etičkog reda zasnovanog na religiji, i postupa isključivo prema sopstvenim uverenjima. Zbog toga ne oseća potrebu za samoopravdanjem, jer je sve što čini dešava se pred najpotpunijom i jedino realnom javnošću, pred Bogom. Samo što je njen bog kurac.
Moni, Tibi i Zoli, međutim, upravo od pomenutog socijalno-konvencionalnog diskursa grade zid oko sebe, tačnije, između javno priznatog ja i stvarnog subjektiviteta koji se gradi kroz realno ispoljavanje. Kada stanu pod svetlosni krug reflektora, predstavljajući se da postoje kao moralna bića, ne računaju na razarajuće postupke kojima će ispitivači da ih podvrgnu. Voleli bi da nešto ispričaju gradu i svetu, možda zbog želje za saosećanjem, opravdanjem, potvrđivanjem. Umesto toga, počinje jedno duševno-duhovno seciranje uživo, tokom kojeg islednici zderu sa njih sigurni zaklon, jezik prilagođen konvencionalno-socijalnom vrednosnom sistemu i izlažu pogledu javnosti njihovo nago batrganje na ničijoj zemlji između lica oblikovanog za javnost i mekog, plastičnog subjektiviteta pošteđenog samorefleksije. U ogledalu koje pred njih stavljaju islednici odražava se lice koje je istovremeno najpoznatije (svoje) i potpuno strano (Drugo). Lice u koje pilje očiju zatvorenih ka unutrašnjem.
Religija je u našem podneblju više od trista godina u principu lična stvar. Vera je, međutim, javna, jer može da bude živa samo kroz stalno svedočenje i prihvatanja tereta na sebe. I s obzirom da nije institucionalna, nije društvena, nije ljudska, u smislu da nije način postojanja vezan za čoveka (da, način postojanja), ostaje takva, bez obzira na sve promene gledišta i ideologija. Moni i Tibi se razmeću svojom religioznošću, drže je pred sobom poput štita, dok istovremeno ne znaju ništa o veri u kojoj vernik za svoja dela odgovara pred jednom sveprisutnom javnošću, pred Božjim pogledom. Zoli se ne poziva ni na religiju, ni na religiozne vrednosti, međutim, njegove reči svedoče da je i on izrastao iz tog miljea i da na osnovu religioznih načela određuje šta je grešno šta je sramno. Svoju brutalnu pedofiliju predstavlja tokom ispitivanja kao uzvraćanje erotske ljubavi, i to s takvim ubeđenjem, da u situaciji kada se kroz postavljena pitanja iznese stav o mogućoj zloupotrebi dece, s osmehom protestuje, objašnjavajući da „on nije takav“. Isto kao što i Moni, čak i nakon abortusa, laže da je devica, kao što se i Tibi, nakon izdaje svog pretpostavljenog, i dalje reklamira kao častan čovek. Zoli pak ostaje zatočen između svoga ja izgrađenog na osnovu društveno-konvencionalnih normi i slagalice koja nastaje tokom verbalne vivisekcije, na osnovu osvetljenih fragmenata njegovih životnih situacija.
Svedoci smo formiranja i preobražavanja dramskih likova koji nastaju kao odgovor na ispitivanje. Neka druga pitanja oživela bi druge odgovore, ergo, stvorila bi drugačiji mozaik ličnosti ili drugačiju iluziju. Međutim, ovde i sada, u vremenu i prostoru predstave postavljena su upravo ova pitanja na koje se kao odgovor pomaljaju iz mraka ovi truli dronjci ličnosti. Puritanska strogost ljudi s mikrofonima razobličava, kako alibi religiozne prakse, tako i lažnu etiku pothranjivanu poznavanjem moralnih normi. Ispitivani subjekti pokušavaju da objasne, da narativno sažmu i objasne sami sebe, ali ispitivači zahtevaju nedvosmislene odgovore koji su u skladu sa novozavetnim rečima: „neka vaš govor bude: tako, tako; ne, ne; a što je iznad toga od zloga je.“ Islednici na taj način primoravaju ispitivane da svojim delima priđu iz perspektive beskonačne prisutnosti, iz perspektive Božjeg pogleda: u tom slučaju nema prikrivanja.
Međutim, kada se izgovori da, da učinio sam, ni to nije dovoljno. Jer to još nisu reči pokajanja, nego tek usput izrečene reči, bez osećaja krivice, neka vrsta „pa da, učinio sam to“ pristupa. A takvo priznanje umesto da u trenutku ispovesti sjedini subjekt sa objektom (delatnošću) govora, samo nam daje do znanja da postoji provalija između samo(ne)razumevanja počinioca i njegovog postupka. Moni, Tibi, Zoli i Žuža ne prosuđuju svoje postupke na osnovu normativa koje predstavljaju islednici, iako je u njihove ego-štitove, okrenute gradu i svetu, integrisan isti normativni jezik, pokoravaju se istim pravilima kao i njihovi islednici. Ono što nazivaju grehom u skladu je sa predstavom isledničke grupe o grehu. Potiču iz istog jezika, koji ih sada obeležava kao grešnike. Odatle potiče taj unutrašnji rascep, taj nesklad. Ne mogu istovremeno da budu i predstavnici i prekršitelji jedne te iste norme. U stvari, mogu pred gradom i svetom, koji su ograničenih, dometa i skloni prikrivanju čovekove stvarnosti, ali ne mogu pred Bogom i sopstvenom savešću.
Priznanje ih stoga ne približava spoznaji da su počinili greh. Na svoje postupke gledaju kroz prizmu koja ih predstavlja potpuno drugačijim nego što jesu (po mišljenju agenata s mikrofonima, prisiljenim da igraju tu ulogu). Budući da bi i za njih – da je neko drugi počinio ta nedela- to predstavljalo smrtni greh. Stoga ta prizma ima takoreći egzistencijalnu važnost, s obzirom da ih prelamanje svetlosti spasava da ne oslepe od katran-crnog blještanja sopstvenog greha. Radije spavaju svi, ili se pretvaraju da spavaju, samo da ne moraju da bace pogled, da ne moraju da vide. Njihov lažni, uspavani život ispunjen je moralnim starudijama, drangulijama jednog duhovnog smetlišta u trenutku pred konačan kraj, sirupastom religioznošću, držanjem čestitog građanina i zaljubljenim izlivanjem osećanja.
Ispravljam se: sve su to civilizacijski simptomi.
U njihove ispovesti uglavljuje se jedan kabaretski element, jedna religiozna pesmica. Po telefonskoj melodiji, s Bogom možemo da uspostavimo vezu kadgod se to nama dopada. Slika koju sugeriše pesmica, o vezi Boga i vernika, ne samo da je banalna, nego je i izvitoperena. S Bogom, u stvari, ne uspostavljamo vezu onda kada to nama odgovara: ili postoji ili ne postoji takva veza, a ukoliko postoji, postoji neprestano, sviđalo se to nama ili ne. Ova pesmica, međutim, sugeriše: stavi Boga u talon ukoliko ti je neprijatno njegovo prisustvo. Uprkos tome, i dalje ćeš ostati pristojan hrišćanin. U konstrukciji drame ova pesma je u žiži događaja: postajemo svesni da su prizme preko kojih Moni, Tibi, Zoli i Žuža posmatraju svoje postupke u stvari serijski proizvodi, od klerikalnog otpada reciklirani proizvodi za masovnu upotrebu koji treba da nam olakšaju život.
I njihova kazna je dvoslojna. Nakon isleđivanja i otkrivanja njihovih sagrešenja, dolazi do trenutne odmazde: lažljivici isperu usta, nadmenog bujicom reči speru sa pozornice, pedofila stavljaju u ulogu njegovih žrtava. To je, međutim, površna, ad hoc reakcija na izrečene grozote. Stvarno pokajanje dešava se negde drugde, u jednom ritualu koji nakon izrečenih priznanja pokreće neizrecive, skrivene sadržaje. Tokom ovog rituala, dok odjekuje hosana, Moni, Tibi, Zoli i Žuža izloženi su situacijama koje ih primoravaju da prihvate svoja nevidljiva, poreknuta lica. Čedna i dobra devojčica Moni ždere sardinu iz konzerve, riba je simbol Hrista, kljuka sebe konzerviranim „Jezuškom“ poput životinje, dok istovremeno ropće Pilinskijevu Fabulu (podsećanje: samo zbog ove scene treba nanovo i nanovo pogledati predstavu.) Znači, sada već nosi svoje drugo, lakomo lice. Tibor se naizgled ponovo rađa, u belom donjem vešu deluje kao jadno, ogromno muško telo koje Zoli bičuje mokrim, uvrtenim čaršavom. Akcija je dvostruko otkrivanje: Tibi preživljava kako je biti u položaju podređenog, kakva je istinska potčinjenost, kako je to kada zaista trpi poniženje, on koji je tako slatkorečivo govorio o poniznosti i čestitosti, dok je u stvari „propovedao vodu, a pio vino“. Zoli, s druge strane, u ulozi mučitelja pokazuje takoreći već svoje sadističko lice, iako je do tada odbijao čak i mogućnost da nekome nanese bol. A Žuža, Žuža ljulja kamenje u limenom koritu. Iza maske koja zrači fanatizmom pomaljaju se vodnjikave crte i neizmerna tuga žene koja je lišila sebe mogućnosti davanja života.
Rituali su to koji oslobađaju i identifikuju. Oslobađanje je, međutim, nepodnošljivo. Potrebno je Drugo, potrebno je ograničavanje, potrebna je granica, treba čak i kazna, samo da postoji neko-nešto što će da potvrdi da dovde i ovo jesam ja. Da uopšte - jesam.
Zbog toga su poslednje reči: „Bičuj me.“ A nakon toga tama i tišina. Teško je aplaudirati, pre toga bi trebalo da se vratiš sebi koji već ne postojiš. Pogledaš dole, vidiš poznate ruke, ipak, kako teško nalaziš pokret. Jer pokretač je već nešto drugo, premetnuo se preko nečeg. Doživljaj katarze. Kako je izuzetan i koliko toga proguta. Koliko toga procedi iz tebe. Šta ostaje. Šta si. Sada.
(prevod s mađarskog jezika: Viktorija Šimon Vuletić)
