Atila Širbik:
Šta sve može da bude telo Eto, sada je tekst u brigama. Pripaliti ili samo žariti u mračnoj sobi, prostoru. Ili u zamračenoj sobi prostoru. Ponavljati reči, ponavljati rečenice. Pa, ipak, radije u prostoru, više mu pristaje zamračenje kao takvo nego sobi, njoj više odgovara privatno gašenje svetiljke. Pa da, šta je zapravo to što tokom predstave The Hardcore Machine toliko nadire u prijemni prostor, u moju malu privatnu sferu. Intimnost, lična sfera ili kolektivni, otvoreni prostor, društveni problemi, posledice koje se očituju u životu pojedinca? Međusobni uticaji. Međusobni šokovi. Gasi se, jedno po jedno, svako šokirajuće dejstvo predstave koje, ako se posmatra ponaosob, ima takoreći osobine za skandalizovanje građanstva. Gde se, međutim, nalazi Pozorište Andraša Urbana u odnosu na ovaj dosadni kliše? Udaljeno je na svetlosne godine. Stvara takav kontekst i na takav način se igra sa osećanjima gledaoca, da mu osećanja, zbog međusobnog dopunjavanja, daju objašnjenja za neobjašnjivo. A šta su ta osećanja? Ljudsko propadanje, duša koja se valja u buđavom podrumu, blato svakodnevnice natopljeno mešavinom sperme i štroke, pomućene slike, prividi, a kada iznenada upale svetlost nad zgrčenom dušom koja čami u tami (i u ovom slučaju nad konkretnim telom, jer ako svežeš dušu telo se zgrči, i tada ne vidimo telo nego svezanu dušu) i skoro je oslepela, i otežao joj je svaki deo tela u kojem obitava.
Scenografija je minimalna, nije ni potrebna. Ljudsko telo je istovremeno i scenografija, šta sve može da bude ljudsko telo, kao metafora, živa krv i meso, kao izlog, roba na prodaju, drhtavi strah, begunac koji samog sebe prevazilazi, već pominjana zgrčena i okamenjena duša, kao mašina i životinja koja se pari.
Šta je u stvari telo kada se baš ništa ne događa, kada nije izloženo spoljašnjim uticajima, šokovima i unutrašnjim breobražajima izazvanim spoljašnjim uticajima koji, nakon toga, svi teže ka spoljašnjem prostoru, želji za oslobađanjem od tela, telo je u ovom slučaju samo površina. A šta može čovek da uradi sa ovom površinom, ako je duša svezana i samo se grči.
Duboko lirski rečeno ništa, možda filozofirajući, rešenje ne postoji, ima pozorišta i ima prijemčivosti, postoji zaprepašćenje, lupanje srca, emotivni šok, ironija itakodaljeitakodalje, a zatim razmišljanje: toga ima i možda je upravo to rešenje. Ali kakvo je to rešenje ako se radi o stanju, stanja nemaju rešenje, samo kraj, nakon toga sledi neko drugo stanje, bolje ili gore ili isto-slično, kako kome odgovara. Nema rešenja, ni razrešenja nema, jer to nije karakteristika stanja, a i život je jedno stanje. Uh, što sam ovo sročio, ali konačno, ipak...
Šta se dešava onda kada duša hoće nešto drugo nego ono što se mora? Pitanje je da li se, u stvari, mora i da li neko može na to da odgovori. Ne postoje odgovori, samo tela koja se trzaju, očajni, skoro nečujni vrisak kada zgrčeno, bespomoćno telo hoće da urlanjem izbaci tu moram-dušu iz sebe, kada je duša i spolja i iznutra, a telo je samo jedno međustanje, kada vidimo bitisanje prostrto po najlonskom džaku i pritešnjeno između ništavila pre rođenja i ništavila posle smrti, kao komad drhtavog mesa na kasapinovom stolu dok čeka da sevne satara. Da sevne.
Trebalo bi da smislimo neku sasvim drugu vrstu metafore ili alegorije, ili nešto što nekako zovemo, umesto izraza svezana duša, nešto poput oslabljenog spuštanja kapaka, kada se istovremeno stegne vazduh oko grla i površina kože postaje osetljivija, a misao polako počinje da teče prema neverbalnoj zamisli o svezanoj duši.
www.symposion-line.eu
(prevod s mađarskog jezika: Viktorija Šimon Vuletić)
