Povodom premijere dela Slawomira Mrožeka-a Tango u subotičkom Pozorištu “Kosztolányi Dezső”
10.-og februara sam bila u pozorištu. To znači da sam videla jednu dobru predstavu:
Delo Slawomira Mrožeka: Tango, u režiji, koreografiji, i po muzičkom izboru delo Zoltana Puškaša, sa ulogama i odličnom glumom u tumačenju gospođe Margit Karna, Arona Balaža, Atila Meša, Marte Bereš, Imrea Mikeša, Andreje Erdelji, Arpada Mesaroša.
Scena je bila kao pista za poletanje. Uletimo u život i izletimo iz njega.
Između belih i crnih boja, sa desne strane uz samrtni odar .Ovako nas rasporedi život, od rođenja do groba.Čak je i čin pogreba postao absurdan, postaje deo naše svakodnevnice,
skačemo po njemu, a jednom ćemo i leći na njega.
Ovu priču nam oživljava Zoltan Puškaš u svojoj predstavi.To je svojevrsno viđenje Mrožekovog dela, u njegovoj interpretaciji naš život postaje variete, u dvočetvrtniskom taktu mi preplešemo kroz život, lepo polako.
Scene iz života polako prolaze, na olakim kartaškim partijama se govori o životima ljudi,
njihove se sudbine rešavaju ovde, na razini pametnih i manje pametnih.
Tačnije na takvim partijama se rešavaju krizne situacije. Malo je apsurdna priča ali mi dobro znamo i vidimo da su to slike iz stvarnosti.
Znamo dobro da se takve partije karata svakodnevno odigravaju i to sa velikim ulozima.
Velik je ulog, ljudska stvarnost ljudski život.
Ali u predstavi se u stvari ne radi ovome nego o tome, da ljudi prolaze jedan pored drugog, ljudski životi klisnu jedan pored drugog, a tragedija se skriva ovde.
Živimo u društvu bez veza, u ovoj silno velikoj demokratiji, dok se u toku pratije karata
dobacuju rečenice, lete reči a niko ne obraća pažnju na suštinu.
Naravno tu se postavlja pitanje, šta je važno u ovoj stvarnosti, u ovom našem životu, u ovoj demokratiji.Kada se sve može i ništa nije moguće.
Odgovor dobijamo od strane najmlađih,- da bi trebalo vratiti tradiciju.
Jer otkazala je demokratija a ne tradicija. Zato je delo Mrožeka aktuelno.
Jer ako u demokratiji ništa nije moguće, samo sistem funkcioniše, šta je u svetu linija koja razdvaja taj kaotični nered od reda.?
Ovo je za čim najmlađi član porodice Artur traga, I on će biti taj koji će napraviti red
I to je i normalno, kada tri generacije žive zajedno. O tome govori ova drama.
Mrožekov Tango ima poruku večite vrednosti, jer ima političku kanotaciju u vezi događaja 80-ih godina u Poljskoj, kada je Jaruzelski došao na vlast, I kada je poruka ovog dela bila-zima je vaša, a naše će biti proleće.
Sada u jeku velikih političkih izbora predskazuje, I sugerira neke odgovore.Naravno za one koji malo razmišljaju. Ali ko od nas danas razmišlja?
Ovo su razmišljanja koja ukazuju na problem komunikacija.Reditelj Zoltan Puškaš i njegovi glumci su izabrali put od života do smrti kao oblik iskazivanja, a ovde je sadržano SVE.Misli izražene u bojama od belog do crnog.
Stalno prisustvo samrtnog odra, čini da scena izgleda kao je kao pista za poletanje I podijum., pošto nam je I život takav. Stalno smo u centru događaja na podijumu, a istovremeno svesni da ćemo bilo kada ali jednom sigurno dospeti na smartni odar, kao zadnji čin u predstavi života.
A dotle se kartamo, igramo tango, I prokartamo život.Ovako možemo prikazati tu bezobzirnost jednih prema drugima, jer ne obraćamo pažnju na drugoga usred svakodnevnih briga, diramo jedni druge,politiziramo u prazno, I ne pokazujemo nikakav primer generacijama koje dolaze iza nas.
Možda bi trebali da se okrenemo sebi u razmislimo o svemu tome. Ali nemamo vremena jer stalno igramo karte.
Režija Zoltana Puškaša se može nazvati remek delom, jer život nam tumači kao jedan tango, ples, ali nam ostavlja poruku da razmislimo o tome, da ćemo jednog dana otplestai sa scene, I šta onda ostaje iza nas. Samo samrtni odar?
Predstava je jako dobro osmišljena, sa različitom glumačkom performansom, što je i logično na neki način, tako da imamo ispunjenje prve generacije, ulogu bake u tumačenju Margit Karna, koja u tišini i mudro prenosi svoje životno iskustvo, i stoji iznad ove naše današnjice.
Otelovljenje druge generacije je Aron Balaž u ulozi oca, kome je već svejedno šta će se sa njim desiti.
I onda dolaze mladi,neozbiljin sa celom svojom stvarnošću, da stave tačku I naglase drugu stranu načeg bitisanja.
Predstava se zatvara u bojama anakronizma, koja govori o stvarnosti, gde igrom bele crne I crvene boje skrećemo pažnju gledaoca, I pozivamo ga na razmišlanje..
(Emitovano u emisiji Aspekti Szempont Vojvođanskog Radija 20. februara 2007 godine
Žužana Franjo
