Srbi, Balkan, treba li išta više reći, pa da ove reči ne izazovu asocijaciju na ludilo, slučaj kad se ova reč u žargonu koristi za nešto super, istovremeno prozivajući i ozbiljnije konsekvence psihologije naroda i područja koje je zahvaljujući nasilnim događajima s kraja 20. veka zabeležilo vrtloglav porast svetske (ne)popularnosti. Može li se o tome govoriti u pozorištu, na jedan umetnički relevantan, ali i neuobičajeno angažovan način, koji samu temu i njenu aktuelnost kao opšta mesta neće bezobzirno (tržišno-komercijalno) eksploatisati? Ovo pitanje postaje puka retorika, kad se odgovor traži u predstavi “Turbo paradizo” Andraša Urbana.
I treće Urbanovo ostvarenje u subotičkom pozorištu “Deže Kostolanji” napravljeno je na modelu proglasa “gradu i svetu”, odnosno predstave “Urbi et orbi”, kojom je ovaj reditelj iz izvesne doze hermetičnosti svoje predstave počeo da okreće frontalno, ka gradu i svetu.
Provokacija, poziv za intervenciju unutar (kod glumca) i izvan samog pozorišnog dela (kod publike), opet je ključna, baš koliko i njeno osvešćujuće/ katarzično dejstvo, izazvano svojevrsnim psihijatrijskim metodama hipnoze (svetlo, repeticija, ritam), suočavanja (istinite ispovesti), projekcije (raskrinkavanje i učitavanje iluzija)...
Ne treba izgubiti iz vida ni ponovno odstupanje od književnog predloška - “omaž Danilu Kišu” posle odgledane predstave od tumačenja nekog njegovog teksta, pre se može shvatiti kao “osveta” u njegovo ime, kao (još) jedno groteskno jukstapozicioniranje Srba i Mađara u okolnostima (posle) rata.
Karakterizacija koja može biti univerzalna - izvođači nastupaju u vojnim pantalonama i majicama, to prestaje da bude upotrebom narodnih/ tradicionalnih pesama (korepetitor Irena Kovačev) i folklornih igara (koreograf Marin Jaramazović) dinarida. Pomeranje kroz vreme odvija se preuzimanjem partizanskih, a zatim i komunističkih arija. Zanimljivo je da se uglavnom peva na srpskom, dok se partizanske pevaju i na mađarskom jeziku (eto nekadašnjeg bratstva i jedinstva - ironije “slučaja”). Hiperbolična pesmarica je dodatno obogaćena i novokomponovanim “dečjim” (bezobraznim) pesmicama (eto ironije “novih” generacija).
Pored folklora, naizmenično se izvode i scene mučenja, odnosno ispovesti žrtava. U jednim učestvuju isključivo muškarci, u drugim isključivo žene, kao naznaka za razlike i sličnosti rodnog/ polnog stradalništva i nepodudarnosti tih dvaju svetova. Mučitelji za žrtve (umesto žena i drugih) uzimaju svoje kolege i teraju ih da glume scene maltretiranja, a dželati čak često uzimaju uloge žrtava, čime Urban lucidno izbegava realizam i potentno simbolički premešta svet krvožednih aktera u nastranost, homoseksualnost i sadomazohizam, čime nadasve ističe suštinsku impotentnost zla. Žene, s druge strane, iako silovanih tela i duša, ne prezaju od toga da se takmiče u patnjama, ili da u ulogama (svoje) dece nastavljaju sa začaranim krugom nasilja, rodne potlačenosti i izvrgnutosti ruglu.
Ovca i svinja su jedne od centralnih figura s kojima i putem kojih akteri predstave “Turbo paradizo” Andraša Urbana opšte, i time alegorično izazivaju tragičko-komičku emociju kod gledaoca. Od toga nije daleko ni subverzivna mogućnost čitanja tih životinja kao (na njihovu štetu) poistovećenih s ljudima karakteristično mentalitetsko-geografske pripadnosti.
Kao neizostavan dekor svojih poslednjih predstava, u ostvarenju “Turbo paradizo” vešti reditelj Urban ponovo najjače oružje ima u svojim izrazito ekspresivnim glumcima Andrei Erdelj, Marti Bereš, Imreu-Eleku Mikešu i Arpadu Mesarošu, koje su ovaj put značajno pojačali i uneobičajili Julija Kokrehel i Gabor Mesaroš.
