Ištvan Besedeš: SARDINIJA

To je zatvorska priča koju sam počeo da ispisujem na podsticaj Karolja Vičeka. Meni je, srećom, stran ovaj zatvorski svet, nemam takva iskustva. Međutim, osećaj zatvorenosti je i kod mene prisutan, on je i te kako karakterističan za naše doba. Ovde zatvor u prvom redu znači takav prostor za igru koji se poklapa sa scenskim prostorom. Na taj način, to je moderni zatvor današnjeg doba. Ako bih pokušao da odredim koje je njegovo najtačnije sazvučje, onda je to gubitak prostora kretanja, što je jedna od bitnih karakterstika našeg doba. Jedna vrsta klaustrofobije, dakle. Radnja teče na nekoliko paralelnih niti, jedna pokušava da predoči neku vrstu zatvorske priče. S njom uporedo teče priča o tome da se u zatvoru očekuje poseta predsednika koja, dakako, izostaje. Druga je nit priča o pijanom mornaru koji pokušava da se, pešačeći po zaleđenom moru, dokopa svog izgubljenog broda, međutim stiže na ovo zatvorsko ostrvo. Tu se upetlja u ogradu od bodljikave žice, i u tom mračnom svetu on postaje jedina svetla tačka. Njega sam u radnoj verziji teksta nazvao električni Isus. I u samom zatvoru se, dakako, nešto dešava, dominira priča o odnosu komandanta zatvora i oficira-vaspitača. Ta priča povlači nekakvu paralelu s pozorištem. Njih dvojica nastoje da u zatvoru izgrade takav sistem prevaspitanja kojim bi dokazali da su zatvori najvažniji stubovi poretka. Kreativni rad i u ovom slučaju oplemenjuje dušu, a nudi i neku vrstu strategije preživljavanja.

Predstava je nastala prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša (pisca iz Sente), fragmentarnoj, apsurdnoj, filozofskoj drami s elementima izrazito grotesknog, nadrealističkog humora. Radnja se dešava u zatvoru, pri čemu se prepliće nekoliko tokova: čeka se dolazak predsednika, pojavljuje se jedan Nepoznati za koga ostali likovi misle da je Mesija (a ispostaviće se da je pijani kormilar), priprema se pozorišna predstava itd. Ovi narativni tokovi daju okvire za pokretanje različitih diskusija – o smislu egzistencije, nevinosti, grehu, krivici, protoku vremena, telesnosti i duhovnosti, kažnjavanju, funkciji i estetici pozorišta, državnom sistemu, politici, vlasti itd. Rediteljsko čitanje Besedeševog teksta je posve specifično, forma predstave je složena i nesvakidašnja, pa je, u tom smislu, značajna za razvoj scenskog jezika u našem pozorištu. U predstavi se višeznačno upotrebljava tehnologija (video-prenos, mikrofoni), što ima brojna značenja, na formalnom i na idejnom nivou. Ta vrsta radikalne tehnologizacije i teatralizacije rastvara pozorišni mehanizam i indirektno postavlja pitanja o odnosu žive i medijatizovane igre, prirodi živog, kao i medijskog izvođenja. Na značenjskom planu, tako se pokreću pitanja o društvenom nadzoru i kontroli, bezličnosti sistema, kao i o otuđenju ljudskog bića, u okolnostima ogromnog društvenog uticaja tehnologije i novih medija. Za ovu vrstu savremenog pozorišta, za koje se može reći da pripada postdramskom izrazu (kako ga je definisao Hans-Tis Leman), uobičajeno je da se gledaoci izlažu multiplim, simultanim slikama i radnjama, u različitim medijima. To stvara difuziju njihovog fokusa, traži ozbiljnije, aktivnije, posvećenije tumačenje predstave. Ova vrsta izraza ruši temelje teatarskog pristupa koji podrazumeva stvaranje iluzije i identifikacije s likovima. Promene u korišćenju medija, žanra i stila izvođenja u Sardiniji, traže od publike tumačenje bazirano na razumevanju veza između različitih izvora i materijala, a ne emotivnu reakciju. Ova dehijerarhizacija pozorišnih sredstava protivreči tradiciji koja je težila izbegavanju zbrke i uspostavljanju harmonije i razumljivosti. To znači i ukidanje klasičnog estetskog ideala organskog povezivanja elemenata i vodi do toga da se istovremeno mora paziti na pojedinačno i na celinu. Publika se namerno želi ostaviti (delimično) zbunjenom, kako bi aktivnije interpretirala i stvorila vlastite strukture značenja. Zbog zahteva za povećanu aktivnost gledalaca, u procesu tumačenja radnji na sceni, ovaj radikalan raskid s tradicionalnom dramskom linearnošću uključuje i određenu društveno-političku angažovanost, ma koliko taj pojam bio diskutabilan i porozan u ovom vremenu raznoraznih (post)post-izama.